offline
- Pridružio: 03 Mar 2010
- Poruke: 186
|
KNEZ LAZAR I KOSOVSKI ZAVET
Rodoslov bez rodonačelnika
MA kako čudno zvučalo, više od četiri decenije života kneza Lazara Hrebeljanovića obavijeno je tamom, a oko njegovog porekla plete se legenda. Njegov otac Pribac Hrebeljanović (ili Hrebljanović) imao je troje dece: dve kćeri i jednog sina. Lazar je rođen 1329. godine u Prilepcu pokraj poznatog rudarskog središta Novo Brdo. Tu se nalazila baština vlasteoske porodice Hrebeljanović. "Bits že otačastvo jego grad Prilepac, otac že jego Pribac", beleže srednjovekovni letopisi. Dragana, starija Lazareva sestra, bila je udata za čelnika Musu, koji je vladao Gornjim Ibrom i Zvečanom, a mlađa za hvostanskog vojvodu Altomana.
Rodonačelnik porodice Hrebeljanović nije poznat sastavljačima rodoslova kneza Lazara. Zanimljivo je, takođe, da Lazar nije dobio prezime po ocu Pribcu, što je bio ustaljen običaj u srednjovekovnoj Srbiji.
STAVILAC CARA DUŠANA
Lazar nije direktan potomak svetorodnih kraljeva srpskih, ali je rođenjem i vaspitanjem pripadao plemićkoj porodici, koja je uživala ugled na dvoru.
Pribac je službovao na dvoru cara Dušana, obavljao je poslove sluge ili peharnika. Autor "Pohvale o knezu Lazaru" piše da su car i njegov veliki sluga po izgledu i naravi slični, kao jedna duša u dva tela. Namera je pisca "Pohvale" da se moćni srpski vladar i njegov sluga tako bliskima prikažu, da bi se na taj način uspostavila veza među dvema vladarskim lozama. Služeći verno caru Dušanu, Pribac je napredovao u službi i omogućio sinu Lazaru da se domogne državne počasti.
Pribac Hrebeljanović je napredovao u službi, "knezu Lazaru bist roditelj veliki sluga carev Pribac", beleži "Pohvala kneza Lazara". Pripadao je delu do tada nepoznate vlastele, koju je srpski car uzdigao. Zbog svoga viteštva i čestitosti dobio je uglednu službu na dvoru.
Lazar Hrebeljanović postao je stavilac na dvoru cara Dušana. Sa ovim zvanjem javlja se u diplomatičkoj građi samo jednom, jula 1363. Pohvalni spis sastavljen u slavu kosovskog mučenika govori kako je car Dušan podario Lazaru stavilački čin i dao mu svoju srodnicu za ženu. Oko 1353. godine Lazar se oženio Milicom, kćerkom kneza Vratka, u narodnoj pesmi poznatog kao Jug Bogdan. Njegova žena je od "plemena ranije pomenutih careva", potomak Nemanjinog sina Vukana, zapisao je Lazarev srodnik, patrijarh Danilo III. Venčanje je, po narodnom kazivanju, blagosiljano u manastiru Jošanici. Srodnička nit između Nemanjića i Hrebeljanovića ustanovljena je ovim brakom. Lazar i Milica su u uzornom zajedništvu izrodili pet kćeri i tri sina.
Ilarion Ruvarac tvrdi da je Lazar od početka službe bio stavilac na carskom dvoru, možda zajedno sa Vojislavom Vojinovićem, kasnije moćnim zahumskim knezom. Ova titula odgovara vizantijskom dvorskom činu domestika, koji se starao za carsku trpezu.
Posle smrti cara Dušana, Lazar je nastavio službu kao stavilac kod njegovog naslednika, cara Uroša. Do početka sedme decenije DžIV veka o Lazaru Hrebeljanoviću nemamo pouzdanih vesti u istorijskim izvorima.
Dubrovčani su 1362. godine, pre zaključenja mira u Onogoštu, darivali Lazara trima svicima tkanine. On nije učestvovao u pregovorima, ali mu je kao carskom milosniku pao u deo određeni poklon.
Car Uroš je poveljom iz 1363. godine potvrdio razmenu poseda između zahumskog kneza Vojislava Vojinovića i čelnika Muse. Za Župu i grad Brvenik knez je dobio Župu i grad Zvečan. Kao potpisnik na povelji pojavljuje se stavilac Lazar, jemac izvršenja ugovora.
Vukašin Mrnjavčević se 1365. godine proglasio za kralja, a njegov brat Uglješa za despota. Vukašin je postao savladar cara Uroša. Nastupilo je vreme netrpeljivih i prekomerno moćnih oblasnih gospodara. Carski autoritet beše ugrožen, a državno jedinstvo dovedeno u pitanje.
U smutnom vremenu stavilac Lazar nije odbegao od cara Uroša. Branio je legitimitet carstva i oslabljenog vladara.
Samovoljna srpska vlastela je užurbano formirala samostalne feudalne oblasti, menjajući političku kartu carstva.
Lazar napušta dvor cara Uroša svakako posle 1365. godine. Ličnost koja se pominje u kotorskom privilegiju kao conte Lazaro je srpski knez Lazar. Sa tom titulom se prvi put javlja tek 1371. godine.
Titula "knez" u srednjovekovnoj Srbiji nije precizan i ustaljen pojam. U doba razvijenog feudalizma ta titula bila je niža od kefalije, vojvode i sevasta. Ovu titulu uzimaju oblasni gospodari u srpskim zemljama.
/NASTAVAK/
Dopuna: 10 Maj 2010 17:15
/nastavak/
RASKOL MEĐU
SRBIMA
KRAJEM sedme decenije DžIV veka Hrebeljanović je prikupljao političku i vojnu snagu i potrebno iskustvo za organizovanje feudalne oblasti. Njegova moć je bila preslaba za osionog kralja Vukašina.
Političko i državno osamostaljivanje započeo je među neugodnim susedima. Centar okupljanja oblasti nije bila njegova baština u blizini Novog Brda. Taj rudarski grad je posedovao kralj Vukašin. Sa severa Lazara su ugrožavali Rastislavići, gospodari Kučeva i Braničeva, sa zapada ambiciozni župan Nikola Altomanović, sinovac zahumskog kneza Vojislava Vojinovića.
Mudri i strpljivi raški knez uspeo je da opstane u opasnom okruženju. Najveća opasnost pretila mu je od kralja Vukašina, koji je bio opsednut osvajačkom politikom. Mavro Orbin kazuje da su se 1369. godine car Uroš i župan Nikola sukobili sa kraljem Vukašinom na Kosovu polju. Knez Lazar je mudro izbegao sukob protiv Mrnjavčevića. Zahumski župan je do nogu potučen, a car Uroš sa delom vlastele zarobljen. Te nemirne 1369. sukob na Kosovu polju nagovestio je raspad države i neizvesnu budućnost srpskog naroda. Međunarodnom urušenju Srbije na Kosovu prethodio je međusrpski raskol i sukob, takođe na Kosovu i oko Kosova.
Kivan na kneza Lazara, zahumski župan je zametnuo kavgu. Knez je, međutim, suzbio 1370. godine i osvojio mu bogati grad Rudnik. Ratoborni i nepredvidivi Altomanović je prkosio ostalim oblasnim gospodarima, tražeći nove sukobe. Za razliku od njega, Lazar je onovremenicima ostao u lepom sećanju. Dubrovčani ga u dokumentima pominju kao vrlog čoveka i vladara i posle njegove pogibije. Pouzdani Mavro Orbin, takođe, hvali uzornog raškog kneza. Lazar se retko pojavljuje u istorijskim dokumentima. Njegova blagorodnost ga isključuje iz krvavih političkih i vojnih događanja na prostoru srpskog carstva. Prva sačuvana povelja kneza Lazara iz 1375/76. godine je dokaz da se knez duže vreme nalazio u senci ostalih srpskih gospodara.
OBRAČUN SA
ALTOMANOVIĆEM
Smrt cara Dušana i rasap Mrnjavčevića u boju na Marici trajno su oslabili srpsku državu. Prekinuta je restauracija carstva i onemogućeno sabiranje razdeljenih feudalnih celina. Turci su uništili najjaču feudalnu državu na Balkanu. Malo posle srpskog rasula, početkom decembra 1371. upokoji se car Uroš, potonji vladar loze Nemanjića. Obezglavljena Srbija ostala je bez dinastije i gospodara.
Oblasni gospodari jagmili su se za baštinu Nemanjića. O produženju svetorodne loze starala se jedino Srpska crkva, koja je tražila ličnost primernih vrlina, naličnika prvih Nemanjića. Načelstvo srpsko pripalo je Lazaru, koji se iza "velikih i blagočestivih kraljeva naziva gospodarem i vladaocem nad svim Srbima", svedoči patrijarh Danilo Treći. Ovaj izbor blagosloven je od arhijereja, sveštenstva i sabora srpskog.
Knez Lazar je dobio posle Maričke bitke na upravu Novo Brdo, Toplicu i Rudnik. Prestonicu premešta u grad Kruševac, na reci Rasini. Oblast između tri Morave postaje novo središte državnog, političkog i duhovnog života kod Srba.
Poraz Mrnjavčevića iskoristio je veliki župan Nikola Altomanović. Od Dubrovačke opštine primao je svetodmitarski dohodak koji se ranije isplaćivao srpskom caru. Knezu Lazaru preoteo je Prištinu, Novo Brdo i "mnoga druga mesta". Sukobio se i sa kraljem Ludvigom. Ugarski vladar je u dogovoru sa bosanskim banom Tvrtkom i srpskim knezom Lazarom odlučio da ukloni osionog župana. Uputio je u Srbiju hiljadu konjanika pod vođstvom Nikole Gorjanskog. U jesen 1373. godine opkoliše Altomanovića u gradu Užicu. I tako "pakosni Nikola" bi zarobljen sa svom svojom imovinom. Kao zarobljenik bio je predan na čuvanje Stefanu Musiću, kneževskom sestriću, koji ga je oslepeo. Nikolinu državu podeliše protivnici. Knezu Lazaru i srodnicima pripadoše severne oblasti, a ostatak izdeliše Tvrtko i Balšići.
U jesen 1377. godine bosanski ban Tvrtko se krunisao sugubim vencem, postao je kralj Srba i Bosne i pretendent na nemanjićko nasleđe. Okolne države su priznale kraljevinu. Knez Lazar se saglasio sa Tvrtkovim krunisanjem.
Pošto je proširio svoj feudalni posed i ojačao vlast, Lazar je postao najmoćniji srpski velikaš na prostoru nekadašnjeg Dušanovog carstva. Njegove zemlje obuhvatale su centralne delove Srbije. Bile su ekonomski jače od drugih. Posedovao je dva najbogatija rudarska središta srednjovekovne Srbije - Novo Brdo i Rudnik. Uspostavljanjem srodničkih veza ugled kneza Lazara se proširio izvan granica njegove države. Čestitog i hristoljubivog Lazara uvažavali su veoma monasi svetogorci
Samodržac svih Srba
KADA je hilandarski monah starac Isaija posetio kneza Lazara krajem 1374. godine, izneo mu je potrebu izmirenja sestrinskih crkava. Srpski patrijarh Sava IV je podržao monaha Isaiju i kneza Lazara u trudu oko izmirenja srpske crkve i Carigradske patrijaršije. Poslanstvo koje je otišlo u Carigrad činili su, pored Isaije, atoski monasi i svetogorski prot Teofan. Srpski emisari su posetili Svetu goru. U Carigradu su ih primili carevi Jovan i Manojlo i patrijarh Filotej. Skinuto je prokletstvo sa careva Dušana i Uroša, upokojenog patrijarha Joanikija i srpskog patrijarha Save i svih mrtvih i živih arhijereja.
Posle povratka, u crkvi Svetih arhangela kod Prizrena, služena je, povodom izmirenja, zajednička liturgija, kojoj su prisustvovali carigradski sveštenomonasi Matija i Mojsej. Patrijarh srpski Sava IV nije dočekao toliko željeni dan, upokojio se 29. aprila 1375. godine.
Izmirenje crkava značajnije je uzdiglo ugled bogoljubivog kneza. Načelstvo srpsko pripalo je Lazaru, naličniku prvih Nemanjića i nastavljaču bogougodne svetorodne loze.
Posle Maričke bitke, južnije srpske zemlje priznale su vlast sultana. Politički i vojnički dobro organizovana, država raškog kneza je ulivala nadu da se može odoleti i turskim napadima. Granice srpske države pomeraju se na sever. Ugarski vazal Radič Branković potisnut je 1379. Njegove oblasti Kučevo i Braničevo, knez Lazar je pripojio svojoj državi. Krajem osme decenije Lazar je značajno proširio svoju oblast prema severu i granicu pomerio na reke Savu i Dunav.
KNEZ KAO CAR
LAZAR Hrebeljanović se na poveljama potpisivao kao knez. Narodno predanje ga je zapamtilo kao cara srpskog, ali je istorijski najverodostojniji stih koji kaže, "naša kruno, slavni knez Lazare, ti car jesi al` se zoveš knezom". Poznati učenjaci Šafarik i Đura Daničić sledili su trag predanja. Đurađ Branković u svojim hronikama pominje Lazarevo venčanje za carstvo. U ruskom letopisnom svodu iz vremena ruskog cara Ivana Groznog, srpski knez se pojavljuje sa carskim zvanjem. Prepisivači ruskog svoda koristili su "Putopis đakona Ignjatija" i Žitije despota Stefana Lazarevića od Konstantina Filozofa.
Istorija Lazara Hrebeljanovića prepoznaje kao kneza, a narod kao mučenika i bogougodnog cara. Nepoznati autor "Žitija kneza Lazara" zapisuje da srpski vladar "iz prekomerne krotkosti i smernosti, osobina koje su odlikovale kosovskog velikomučenika, nije hteo da se uzvisi dostojanstvom višim od kneza".
U pojedinim dokumentima i pohvalnim spisima, Lazar se pominje kao "veliki knez". Vladimir Mošin je utvrdio da ta titula podrazumeva vlast nad svim srpskim zemljama.
"Slovo o knezu Lazaru" patrijarha Danila Trećeg ima nesumnjivu istorijsku vrednost. Srpski vladar se u "Slovu" pojavljuje kao veliki knez. Pridev "veliki" je epitet vezan za određenu ličnost, a ne deo titule. U kancelarijskom priručniku Carigradske patrijaršije iz 1386. godine piše "preuzvišeni veliki kneže, u gospodu premili i vazljubljeni gospodine". Lazar se direktno ne pominje, ali se nesporno misli na njega. U povelji koju je izdao 1388. godine u intitulaciji piše: "veliki knez Lazar".
Istorijski izvori nastali posle Kosovskog boja pominju titulu veliki knez. Stefan Lazarević je poklonio manastiru Hilandaru nekoliko sela i crkvu u Ibru "u pomen večni i duševnu polzu sebi i roditeljima mojim, svetopočivšem velikom knezu Lazaru".
POD BLAGOSLOVOM CRKVE
TITULA samodržac je preuzeta iz Vizantije, ali je u Srbiji dobila šire značenje. Podrazumevala je svetovnu vlast sa crkvenim blagoslovom. Knez Lazar je zbog duhovnog i političkog pregnuća zaslužio blagoslov i prvenstvo u vladarstvu. U intitulacijama u poveljama pojavljuje se kao "samodržac" ili "samodržavni gospodin". Pop Marko zapisuje "u dane blagovernoga i hristoljubivog kneza Lazara, samodržac sve srpske zemlje". Ktitorski natpis u Novoj Pavlici, zadužbini braće Musića, potvrđuje ovu titulu, "samodržac sve srpske zemlje".
Patrijarh Spiridon i Crkva su u knezu Lazaru prepoznali naslednika svetorodne loze Nemanjića. Crkva je blagoslovila kneza, ali nema podataka o njegovom krunisanju za samodržca svih Srba. U podeljenoj i zavađenoj Srbiji ustanova sabora se nije poštovala kao u vreme nemanjićkih vladara. Sabor u Peći 1375. godine, kada je ustoličen patrijarh Jefrem, održan je u krnjem sastavu. To ukazuje da je institucija državnog sabora izgubila na značaju.
Poštovanje koje mu je ukazivala Srpska crkva uvažavali su i oblasni gospodari. Kralj Srba i Bosne Tvrtko Kotromanić imao je ambicije kao i knez Lazar, ali ne i podršku Crkve. Vladar Raške je svojim pregnućem i političkim ponašanjem nalikovao prvim Nemanjićima, kao što je i Srpska patrijaršija u njegovo vreme podsećala na Srpsku autokefalnu arhiepiskopiju s početka 13. veka. Samodržac svih Srba je zadužio Crkvu velikim i značajnim poklonima. Svetogorske manastire bogato je darivao. Kao graditelj, mogao se meriti sa Nemanjićima a neke od njih je i prevazišao.
SRBIJA ZEMLjA NADE
"LjUBEZNI gospodin Lazar Hrebeljanović" je preko srodničkih veza stvorio "porodični savez" koji je trebalo da preraste u veliku državu. Rano se orodio sa poznatim velikašima, Vukom Brankovićem, gospodarem Kosova, bugarskim carevićem Jovanom Aleksandrom, Nikolom Gorjanskim, mačvanskim banom, i uticajnim zetskim gospodarom, Đurađom Stracimirovićem Balšićem. Ali turska opasnost sa istoka onemogućila je njegove namere.
Država samodržca svih Srba, dostigla je zavidnu veličinu uoči boja na Kosovu. Prostirala se od izvorišta Južne Morave do Dunava, Save i Drine sa prestonim gradom Kruševcem. Lazaru su pripadali Niš, Užice i bogata rudarska središta, Novo Brdo i Rudnik. Državi je priključio Mačvu, Kučevo i Braničevo, krajeve koje Nemanjići ranije nisu uspeli da zadrže. Oblast Kučeva i Braničeva nije bila sporna, jer knez Lazar nije raskidao vazalne odnose prema ugarskom kralju Ludvigu Prvom.
Posle smrti Ludviga Prvog, zajedno sa kraljem Tvrtkom knez Lazar istupio je protiv Žigmunda Luksemburškog, pretendenta na ugarski presto. Koristeći krizu u Ugarskoj, napadao je Beograd i Golubac. Izmirio se sa novim kraljem Žigmundom, prihvatajući vazalne obaveze. Povelja iz 1406. godine to potvrđuje.
Knez Lazar, "ljubezni gospodin", održavao je srdačne odnose sa lokalnom feudalnom vlastelom. Poštovali su ga čelnik Musa, gospodar oko Kopaonika, Crep Vukoslavić, upravnik kraja oko Paraćina i Lešja, kefalija Gojislav, namesnik Novog Brda. Kneževi poslušnici bili su čelnik Miho, župan Petar, logotet Nenad, logotet Novak i vlastelin, Vitomir koji se istakao u borbi protiv Turaka. Neposlušnu vlastelu Nikolu Zoića i Novaka Belocrkvića bez muke je pokorio.
Pred odlučujući okršaj sa Turcima, Moravska Srbija je bila zemlja spasenja i nade, svedoče Konstantin Filozof i monahinja Jefimija. Pridošli duhovnici i izbeglice uneli su duhovnu živost na prostor Lazareve države. Zahvaljujući njima oživljavaju stara i podižu se nova verska sedišta.
LjUBAV PREMA CRKVI
LjUBAV svetog kneza Lazara prema božanskoj crkvi Hristovoj ogledala se i u ljubavi i usrđu koje imađaše prema svetim hramovima i manastirima. On postade ktitor i dobrotvor mnogih crkava i manastira, i to ne samo u svojoj državi nego i daleko van njenih granica. Kao prvo slavno delo koje učini, posle izmirenja crkava, beše podizanje divne crkve svetog Stefana u slavnom gradu Kruševcu, poznate i do danas pod imenom Lazarica.
Zatim, kao što piše za njega patrijarh Danilo III, "ovaj hristoljubivi vladar gore i humove svoje države ispuni obiteljima monaških žilišta", gde se nastaniše i življahu monasi "koji sebe Bogu orodiše usamljenošću i svakim molitvenim tihovanjem". Ovo je bilo posle 1371. godine, kada su, bežeći ispred Turaka, mnogi monasi iz osvojenih krajeva Balkanskog poluostrva i Svete gore došli u slobodnu Lazarevu državu, i ovaj monaholjubivi vladar dao im je da se nastane u njegovim moravskim krajevima osobito oko Kruševca i Stalaća (gde još i danas ima mnogih crkava, crkvišta i manastirišta iz toga doba).
Protiv turske najezde
OSOBITO su u zemlju kneza Lazara dolazili monasi zvani sinaiti, nazvani tako po svom velikom učitelju prepodobnom Grigoriju Sinaitu. Ovi podvižnici i molitveni tihovatelji, na čelu kojih beše monah kir Grigorije Sinait, učenik velikog Grigorija Starijeg, zamolili su srpskog kneza da im podari neko usamljeničko mesto, gde će moći da se bogougodno podvizavaju u miru i neuznemirenosti od sveta. Sveti knez sazida tada u tihom i skrovitom mestu u braničevom Ždrelu, na reci Mlavi, crkvu Presvete Bogomatere i oko nje osnova manastir, a svojom vladarskom poveljom od 1379. godine utvrdi ga i snabde imanjem, pa ga podari ovim česnim sinajskim monasima i kir Grigoriju Sinaitu.
Sve ovo potvrdi i patrijarh srpski Spiridon, zajedno sa crkvenim saborom u Pećkoj patrijaršiji. Ovaj manastir i do danas postoji i naziva se Gornjak, a posvećen je Vavedenju Presvete Bogorodice.
U to vreme doputovao je u Kruševac staratelj monaške bolnice u svetoj lavri hilandarskoj monah kir Gerasim (inače brat Lazarevog zeta Vuka Brankovića). On se javio knezu Lazaru i izneo mu da oboleli i stari monasi u svetoj obitelji Svetoga Save i Simeona očekuju kneževu utehu i pomoć. Knez je odmah izdao povelju o tome (1380) u kojoj je naložio “da se u bolnicu hilandarsku daje svake godine po stotinu ongija (zlatnika)”, a radi ishrane i nege bolesnih monaha zavešta još i dva sela: Jelašnicu s međama i Jelašnicu s crkvom, što je sve opet potvrdio i patrijarh Spiridon svojom patrijarškom gramatom.
PROSTRANA PRIPRATA
U HILANDARU
MONAH kir Gerasim je ispričao knezu kako se mnogi i mnogi posvećuju inočkom obrazu u Hilandaru, pa je crkva skoro nedovoljna da sve njih u sebe smesti. Po ugledu na velike zadužbine Nemanjića, Lazar je poslao neimare i sve ostalo što je bilo potrebno, te je u Hilandaru, uz glavnu crkvu kralja Milutina, sagradio divni i prostrani pronaos (pripratu), te se na taj način i on uvrstio u red velikih i svetih zadužbinara Nemanjića. Ruskom, pak, manastiru svetog Pantelejmona na Svetoj gori knez je poveljom od 1381. godine, priložio crkvu Spasovu u Hvosnu, uz još neka sela i potrebne privilegije.
Istom manastiru priložiše tada čelnik Musa i njegovi sinovi mu Stefan i Lazar selo Ulare i crkvu svetog Nikole na Labu, za spomen pokojne supruge i majke njihove Draginje, rođene sestre kneževe, što je Lazar takođe potvrdio naročitom poveljom. Svojom poveljom, on je potvrdio i darove vojvode crničkog Crepa, selo Mutnicu i Parakinov Brod, koje je ovaj zaveštao lavri sv. Atanasija u Svetoj gori.
Čestiti knez brinjaše i o srpskim monasima u Svetoj zemlji. Na molbu jerusalimskog patrijarha Mihaila on je 31. avgusta 1388. godine pisao knezu Dubrovačke republike da se srpskim monasima u Jerusalimu, nastanjenim u manastiru svetog arhangela Mihaila, zadužbini Svetog Save i kralja Milutina, isplati zaostali stonski dohodak. Sveti knez je slao priloge i manastiru na Sinaju i manastirima u Vlaškoj.
No najveća zadužbina kneza Lazara bio je njegov manastir Ravanica, osnovan 1381. godine i posvećen Vaznesenju Gospodnjem (Spasovdanu). Gradnju ove divne zadužbine poverio je glavnom neimaru Radu Boroviću, koji je sazidao veličanstvenu crkvu u najlepšem srpsko-vizantijskom stilu. Očevidac svega toga, srpski patrijarh Danilo III, u svom “Slovu o knezu Lazaru” ovako opisuje kneževo ukrašavanje manastira Ravanice:
“Božansku je crkvu prekrasnim mramorjem ukrasio, zlatom i srebrom je božanstvene ikone izobrazio. I ne samo ikone, nego je i zidove zlatom prosvetlio. Manastir je ogradio visokim pirgovima (kulama) i čvrstim zidovima, i utvrdio ogradom, kakve do tada nigde nije bilo”.
Iste godine knez Lazar izdao je svoju vladarsku povelju ovom svetom manastiru i obdario ga velikim dobrima u Pomoravlju, Podunavlju i Posavini. Za prvog igumana novosabranoj bratiji u Ravanici on je postavio kir Arsenija “muža obdarena vrlinama, ukrašena razumom, koji imađaše dar Svetoga duha da uči mnoge”. U to vreme u Ravanici se podvizavao i sveti Romilo Ravanički, koji se tu i upokojio i bio pogreben s južne strane priprate ravaničkog hrama. Posle mučeničke končine svetoga kneza i njegove će svete mošti biti prenete u svetu obitelj ravaničku.
OTVARAO NARODNE ŠKOLE
EvanĐelsko hristoljublje i čovekoljublje kneza Lazara nije se ogledalo samo u tome što je okupljao u svojoj zemlji monahe podvižnike i isihaste (molitvene tihovalnike) i obnavljao im ili osnivao nove obitelji, nego i u tome što je podizao i obnavljao i mnoge parohijske crkve za hristoljubivi narod svoj i što je roditeljski zbrinjavao sirotinju i bolesnike, podižući i izdržavajući sirotišta i bolnice. Uz to još, on je pri crkvama i manastirima otvarao narodne škole, radi prosvećivanja svoga naroda. Školu je otvorio i u prestonom gradu Kruševcu, gde su se učili njegovi sinovi i kćeri i ostala srpska deca. Na Lazarevom dvoru su se okupljali mnogi učeni i mudri ljudi, umetnici zografi i zlatari, osobito iz južnih srpskih i grčkih krajeva, bežeći ispred turske najezde.
O tome bekstvu hrišćana ovako govori Konstantin filozof u svom opisu života kneza Lazara i sina mu despota Stefana:
“Kada sveti knez, veli on, utvrdi ono prvo dobro (tj. izmirenje crkava), on odmah pređe na druge stvari: gde god je video ma koje vrste gradova i oblasti i obitelji i crkve blagočestivih, gde su (od Turaka) jedne ognjem popaljene, a druge porušene, i mnoga ubistva i reke krvi koje su tekle, i drugo tome slično, on je sve to popravljao, u red dovodio i uspokojavao. Jer odavno već grčka država opadaše, a ismailćani se umnožavahu; i razliše se čak i u zapadne krajeve...
Ismailićanski rod se sve više izlivaše kao neki skakavci: jedne su od hrišćana odvodili, druge zarobljavali, treće plenili, četvrte klali, kao oganj lomeći i sve satirući gde god se pojavljivahu, i uvek se nametahu; išli su da i ono što je ostalo pojedu i nemilostivo pogube. I beznadežan je bio izgled da se ovo izmeni za nas koji grešimo i koji se ne obraćamo jedinome koji menja sve”.
ISMAILIĆANI KAO
SKAKAVCI
Knez Lazar se u nekoliko mahova borio protiv ove turske najezde. “On nije trpeo da više čeka i da prenebregne svoje udove, i uz to još Hristove udove, da se seku i kidaju, nego odluči ili da ukloni stid njihov od sviju, ili sam da umre i da to još posvedoči mučeništvom”. Jer, Turci su stalno napredovali, i ognjem i mačem, nepravdom i nasiljem krčili su sebi put sve dalje i dalje na zapad. Oni se nisu zadovoljavali čak ni plaćanjem danka i poreza od strane hrišćana, nego su težili da sve hrišćanske narode sebi potpuno pokore i porobe.
Tako su za nekoliko godina osvojili velike i tvrde gradove Ser, Sofiju i Solun, a 1386. osvojiše i srpski grad Niš. Na čelu velike turske vojske bio je sultan Murat (1362-1389). Njegov prvi sukob sa vojskom Lazarevom dogodio se kod mesta Pločnika na Toplici 1387. godine (sada selo Pločnik kod Prokuplja), gde je Murat utekao ispred kneza Lazara. Sledeće godine Muratova vojska prodrla je u Bosnu. Tamo je presreo hrabri vojvoda kralja Tvrtka Vlatko Vuković, i junački pobedio kod grada Bileće. Sve ovo, međutim, nije zaustavilo Turke, nego samo podstaklo Murata da se još više i mnogobrojnije pripremi za odsudnu bitku sa knezom Lazarom i njegovom hrabrom vojskom. I sultan je počeo da se silno naoružava i veliku vojsku prikuplja
KNEŽEVA VEČERA
ALI kao predznaci skore nesreće srpske behu se opet pojavili unutrašnji razdori, svađe i izdajstva i vlastoljublje starešina srpskih. Ne beše jednodušnosti i odanosti knezu Lazaru, te zato on moraše molbama i preklinjanjima da poziva Srbe u boj na Kosovo. Knez je, naime, održao državni sabor u Kruševcu, sa svojim vojvodama i velmožama, i odatle je uputio opštu poruku svekolikom srpstvu: “Ko ne došo na boj na Kosovo, od ruke mu ništa ne rodilo, rujno vino ni pšenica bjela...” No i pored kneževog poziva mnogi se velikaši ne odazvaše, a zapadni hrišćani svoju pomoć ne uputiše.
Lazar je na dvoru održao svoju kneževsku večeru, na kojoj je pozvao sve prisutne vojvode i velikaše na mir i slogu protiv nekrsta. Zatim se srpska vojska počela okupljati oko grada Kruševca, i na čelu sa knezom Lazarom i visokim vojvodama, krenula na jug u pravcu Kosova.
* * *
Утицај исихастичког богословља на културу Србије је веома стар, вероватно потиче још од самог настанка систематског егзегетског исихастичког богословља. Мада нема непосредног доказа, лако је могуће да је још Цар Стефан Душан био у пријатељству с митрополитом солунским Григоријем Паламом, јер извори казују о томе да је цар подупирао солунског митрополита којег су грађани покушали да отерају, али се његово име не спомиње. Из историјског контекста се са великим степеном вероватноће може сматрати да се Ради о Григорију Палами.
* * *
Исихазам у ужем смислу је појава касновизантијске духовности али је вековима постојао монашки духовни максимализам који би се могао назвати исихастичким и по непрекидној молитви и по погледу на свет. Тако би се и Свети Сава могао назвати првим српским исихастом који је велики молитвени и аскетски подвиг у монаштву нарочито потенцирао.
Има једна прича коју сам чуо но не знам јел тачна. Неки тамо арапи на некој оријенталној пијаци продавали неког роба. Кад су нека два хришћанина видели да је роб хришћанин они га откупе јер је греота да крштено чељаде, а и свако друго, робује тамо неким муслиманима. Они тог хришћанина ослободе и пошаљу кући сигурним путем. Тај ослобођени роб је после постао Григорије Палама а ова двојица су била два српска пословна човека који су нешто трговали тамо.
Када су турци надирали са истока и југа Балкана многи су се монаси и међу њима и исихати подвижници склонили у Србију па је тако разнолик и не само духовни утицај тих исихаста био крајем четрнајестог века на српско друштво био већи но иначе.
* * *
Božja služba u Samodreži
SVOJU vojsku je pripremio i Lazarev zet Vuk Branković gospodar Kosova i Prištine, jer Muratova vojska upravo beše krenula severno od Skoplja, najpre na njegove krajeve. Srpskom knezu u pomoć krenu i vojvoda bosanskog kralja Tvrtka, Vlatko Vuković, a sa njim i ban Ivaniš Horvat iz Hrvatske.
Đurađ Stracimirović Balšić, zet kneza Lazara, iz straha od turske odmazde, nije pomagao srpsku odbranu na Kosovu polju, kao ni druga dva Lazareva zeta - Jovan Aleksandar, bugarski carević i mačvanski ban Nikola Gorjanski. Vizantijski car je svojim trupama pomogao turski napad na Srbiju. Srpski gospodari u Makedoniji, braća Dragaš i kralj Marko, posle Maričke bitke postali su turski vazali. Preko njihove teritorije Turci su nesmetano nasrtali na slobodne srpske zemlje.
Dan pre bitke, knez je svoju vojsku okupio oko bele Samodreže crkve, gde bi odslužena služba Božja i sva vojska redom pričešćena, Lazar je predosećao da će on i njegovi vitezovi ovde poginuti "za Krst Časni i slobodu zlatnu".
Za to vreme vojska sultana Murata, sa vojskovođama Evrenosom, Saridžem i Balabanom i mnogim trupama turskih emira iz Male Azije i Persije, beše se slegla na Kosovo polje, između grada Prištine i reka Laba i Sitnice. Sa vojskom su bili i Muratovi sinovi Jakub i Bajazit. Na dan boja na Vidovdan, u utorak 15. juna 1389. godine, na svetog proroka Božjeg Amosa, svečarsku slavu kneza Lazara, čestiti knez Lazar još jednom se pomoli Bogu i izgovori ohrabrujuću besedu svojoj vojsci pre samog okršaja. To je ovako opisao potonji patrijarh srpski Danilo III:
SMRT ILI ROBOVANJE
"KADA se Murat", "ustremi kao veliki lav sa velikom silom, on sakupi bezbrojno i neizrecivo mnoštvo vojske mnoge sebi u pomoć i približi se zemljama srpskim. A blagočestivi i svehvalni knez Lazar, uvidevši svirepi nailazak ovog gordog i oholog, najpre Boga iz dubine srca u pomoć sebi prizva, govoreći: "Bože, zakonprestupnici ustadoše na me i sudište krepkih zaiska dušu moju. Mržnjom nepravednom omrznuše na nas, i oružje izvukoše i napregoše lukove svoje, da nas ustreljaju, zakolju i usmrte. A Ti nas, Gospode, ne ostavi, već nam pomozi; i da uđe oružje njihovo u srca njihova, i lukovi njihovi da se slome. Neka razumeju da si Ti Bog, jedini Tvoritelj preslavnih čudesa."
Zatim posla po blagorodnike svoje, velmože i vojvode i vojnike, velike i male. Prizvavši ih sebi, reče im o nailasku bezbrojnih inoplemenika. Kada se svi utišaše, on im tihim i spokojnim glasom svima skupa govoraše:
"Vi, o drugovi i braćo moja, velmože i blagorodni, vojnici, vojvode, veliki i mali, sami ste znali i videli kolika nam je dobra Bog u životu svom darovao, i ničega krasnog i slatkog ovoga sveta, slave i bogatstva i svega što je ljudima potrebno ne liši nas; nego, štaviše, On nam i umnoži. Zato ako nam što nevoljno i bolno bude, da ne budemo nedobrotvorni i neblagodarni Njemu za ovo. Ako nam mač, ili rana, ili hiljade smrti dogodi se, podnesimo to slatko za Hrista i za blagočestivu veru našeg otačastva. Bolje nam je u podvigu smrti, negoli stidan i ropski život. Bolje nam je u boju od mača smrt podneti, negoli pleća neprijateljima našim dati. Mnogo poživesmo za svet, postarajmo se, dakle, da uskoro podvig stradalački primimo, da bismo poživeli večno na nebesima. Imenujemo sebe vojnicima Hristovim, stradalcima za veru, kako bismo se upisali u knjigu života. Ne poštedimo tela naša u borenju, da od Podvigopolonika svetle vence primimo. Stradanja rađaju slavu, a trudovi posreduju za počinak."
Tim i drugim rečima knez naoruža vojnike i na podvig mnoge tradalce pripremi.
I svehvalni, mužastveni i blagorodni ratnici koje rodi i podiže srpska zemlja kao prekrasne mladice i izabrane kedre livanske, milom i ljubljenom svome gospodaru ovako odgovarahu:
ŽIVA ŽRTVA GOSPODU
"MI, gospodine naš, otkako zajedničkom prirodom od oca i majke rođeni bismo, Boga i tebe poznasmo. Bog nas podiže, a ti vaspita, kao čeda othrani i kao sinove darova, kao braću zavole i kao drugove uspoštova. Svi mi zajedničari i prijemnici bismo slave, bogatstva i svih krasota sveta, veselja i radosti i vojinstva. Ljubav i čast, sve obilno od tebe primismo, da rado za tebe, za veru i za otačastvo umremo. Nećemo poštedeti sebe, znajući da posle ovoga imamo otići i sa prahom smešati se. Umrimo da svagda živi budemo, prinesemo Bogu sebe žrtvu živu, ne kao negda privremenim i prevarnim gošćenjem za nasladu našu, već u podvigu krvi svoje.
Ne poštedimo život svoj, da živopisan uzor posle ovoga drugima budemo. Ne bojmo se strahote koja ide na nas, ni ustremljenja nečastivih protivnika nasrnulih na nas. Ako na strah i gubitak budemo mislili, nećemo se dobra udostojiti. Ako bismo o nekom taštom delu mislili, ništa od časnih podviga ne bismo ostvarili. Mi se imamo boriti sa Ismailćanima kao sa našim neprijateljima, makar nam mač glavu, koplje rebra i smrt život uzeli. Mi, sadrugovi i saborci, uzmimo tegobu negdašnjih vojnika koji su sada kod Hrista, da bismo se s Hristom proslavili. Mi smo jedna priroda ljudska podvrgnuta istim strastima, i jedan grob da nam bude, i jedno polje neka prihvati tela naša sa kostima, eda bi nas prihvatila svetla edenska (rajska) naselja".
MILOŠ UBI SULTANA
KADA zatim otpoče krvavi boj između Krsta i nekrsta, između hrišćana i muhamedanaca, tada jedan od Lazarevih vojvoda, po imenu Miloš Obilić, uspe da se probije do samog šatora sultana Murata i da ovoga raspori nožem i ubije. Ovo učini vojvoda Miloš i zbog toga što su ga mnogi zavidljivci opadali kod kneza da će on biti srpski izdajnik. Muratovo ubistvo sprva unese veliku pometnju u tursku vojsku, i tada je Lazareva vojska naglo napredovala. Sam knez se junački borio i, kako za njega kaže Tronoški letopisac, "imađaše na sebi šesnaest rana kada je useo na trećeg konja, pošto dva pod njim već behu ubijena".
No promisao Božji beše knezu i Srbima naznačio drugi ishod iz ove borbe. Jer posle prvog srpskog naleta i pogibije sultana Murata, njegov sin Bajazit prikri smrt turskoga cara i silnim naletom i lukavim zamkama uhvati i pogubi čestitoga kneza i mnoge njegove vojvode.
O tome ovako piše Konstantin Filozof:
"Kada knez ustade i krete na Ismailćane, sukob bi na polju Kosovu. I u prvi mah odolevahu Lazarevi ljudi i pobeđivahu. Ali već ne beše vreme za izbavljenje. Stoga sin turskoga cara (Bajazit) ojača opet u toj samoj bici i pobedi, jer je Bog tako dopustio da se ovaj veliki Lazar i oni koji su sa njim uvenčaju vencem mučeništva. Lazar dostiže blaženu smrt tako što mu je glava posečena, a njegovi mili drugovi molili su usrdno da budu poguljbeni pre njega, da ne vide smrt njegovu. Ova bitka bi godine 1389, meseca juna 15. dan, kada Lazar primi mučeničku smrt".
/nastavak/
Dopuna: 10 Maj 2010 17:16
/nastavak/
NEBESKO CARSTVO
PO sveopštem narodnom i drevnom predanju, svetom knezu Lazaru se pred ovu bitku javio anđeo Gospodnji i pitao ga kojem se želi privoleti carstvu, da li carstvu zemaljskom ili carstvu nebeskom? Pomolivši se najpre u sebi, nebočežnjivi knez je odgovorio anđelu Božjem: "Ako ću se privoleti carstvu zemaljskome, ono je za malena, trenutno i prolazno, a nebesko carstvo je uvek i do veka."
I tako se bogoljubivi vladar srpski svecelo opredelio za Carstvo Hrista Cara na nebesima i sa svim svojim hristoljubivim narodom smireno pokorio svesavršenoj volji Božjoj, koja je vrhovni zakon neba i zemlje. Zato je i sada, pred dželatom Bajazitom, mirno i spokojno stajao, očekujući da primi mučeničku smrt za veru Hristovu i za otačastvo naroda svoga hrišćanskoga.
Gospode, spasi narod moj
KNEZ Lazar nije tražio slobodu "po svaku cenu", tj. slobodu od Boga i bez Boga, nego slobodu u Bogu i sa Bogom, i zato je mirno priklonio glavu pod mač nehrišćaninov, moleći se u sebi Bogu ovako:
"Stvoritelju moj, koji sudiš znane i neznane grehe naše, Tebi vapijem i Tebi se molim: oprosti mi sve što sam propustio učiniti po svetoj volji Tvojoj, i spasi ovaj narod moj, ili bolje reći ne moj nego Tvoj narod, Gospode."
Zatim predade dušu svoju u ruke Podvigopoložnika Hrista. Rastavivši se od tela zemljanog i carstva zemaljskog radi Hrista, on spase dušu svoju i dušu naroda svojega, zadobi besmrtno carstvo nebesko i Bogu privede mnoštvo mučenika. A i sveto telo njegovo Gospod ne predade raspadljivosti, nego ga proslavi netruležnošću i mnogim darovima čudotvorstva.
Naime, kada Bajazit vide s kakvim dostojanstvom primi smrt ovaj hrišćanski knez, on posle bitke dopusti monasima koji iskahu telo Lazarevo te ga oni uzeše i česno pogreboše u crkvi Svetog vaznesenja u Prištini. Posle, pak, godinu dana Lazarevi sinovi Stefan i Vuk, po savetu srpskog patrijarha i zajedno sa klirom i narodom, otkriše mošti svetog velikomučenika i nađoše telo njegovo netljeno (netruležno) i čitavo, koje ispuštaše mnogi i blagohulni miris. Jer Gospod dade netljenost svetom telu njegovom kao nesumnjivi dokaz mučeništva njegovog za Hrista i bogougodnog života i svetosti njegove. Uzevši sveto telo, svi skupa kretoše u litiji ka zadužbini njegovoj manastiru Ravanici. Usput svratiše u manastir Novu Pavlicu, zadužbinu Lazarevih sestrića braće Musića, koji takođe izgiboše na Kosovu.
Na tom putu litiju srete česna udovica Lazareva, kneginja Milica. Tu svečanu, ali i tužnu litiju ovako opisuje srpski patrijarh Danilo Treći:
"BLAGOČESTIVA i dostojna hvale, kneginja Milica, sa preljubazna dva sina njena i sa svima blagorodnicima, izišavši u sretanje i blizu bivši moštiju novomučenika Lazara, na njih je pala i zagrlila ih. Izvan sebe je bila, kao da je postala polumrtva. A zatim, trgnuvši se kao od sna, vapajima velikim uzdisaše: `Avaj meni, što mi se desi! Iznenada mi ljuto oružje prođe kroz dušu moju. Slično Jeremiji i meni ovo dođe. Poslušaj me kako uzdišem, kako tužim, a nema nikoga da me uteši. Devojke moje i mladići moji odvedeni su u ropstvo. Obeščadi me mač kao smrt u domu. I svi neprijatelji moji čuše za zlo moje i zaradovaše se. Tako primih iznenada. Ovo li ja čekah: pasti i lišiti se supružanstva i milog mi i ljubaznog gospodina kneza, sa svetlim i izabranim i mužastvenim i hrabrim oružnicima. Plačite sa mnom polja i doline, što biste zajedničari tela i krvi ovih. Ridajte sa mnom i tužite vi majke preljubazne dece, žene dobropobednih muževa, rođaci ljubaznih svojih...`
I svi ostali ovo slušahu, i vapajima i glasovima i uzdasima sve mesto ono ispunjavahu. A mnošto ljudi blagorodnih i naroda steče se, i svi sastaviše plač i ridanje neutešno. Od bolova i uzdaha srca kao lavovi da noktima utrobe razdirahu. Sinovi oca zvahu, i potčinjeni gospodara svoga. Svi skupa zajedno stradahu i trpljahu bolove, stradajući kao da su van sebe."
Tako o tome piše patrijarh Danilo. A o toj sveopštoj i svenarodnoj tuzi i bolu za svetim knezom, piše i spomenuti Konstantin Filozof:
"A tada ne beše mesta u celoj zemlji toj gde se nije čuo tužni glas ridanja, i vapaj koji se ne može ni sa čim uporediti; toliki beše da se svim ovim vazduh ispuni, tako da je u svim ovim predelima Rahila plakala i nije htela da se uteši, ne samo zbog pobijene dece svoje, nego i zbog bogoizabranog gospodina Lazara, jer ni njega ni njih više nema na zemlji."
Boj na Kosovu polju snažno je delovao na savremenike, ali je ostalo malo pouzdanih vesti o toku i ishodu bitke. U žestokom sudaru dveju vojski poginula su oba vladara, knez Lazar i sultan Murat. Na Kosovu polju poginuo je kosovski velikomučenik Lazar i njegovi vitezovi sa čitavim pokolenjem srpske vlastele.
JEDNA ZEMLjA, A DVA GOSPODARA
Car Murate u Kosovo pade,
Kako pade, sitnu knjigu piše,
Te je šalje ka Kruševcu gradu,
Na koljeno srpskom knez Lazaru:
"Oj, Lazare, od Srbije glavo!
Nit je bilo, niti može biti:
Jedna zemlja, a dva gospodara,
Jedna raja, dva harača daje;
Carovati oba ne možemo,
Već mi pošlji ključe i harače,
Zlatne ključe od svojih gradova.
KNEŽEVA VEČERA
Slavu slavi srpski knez Lazare
u Kruševcu, mjestu skrovitome.
Svu gospodu za sofru sjedao,
svu gospodu i gospodičiće:
s desne strane starog Jug-Bogdana,
i do njega devet Jugovića;
a s lijeve Vuka Brankovića,
i ostalu svu gospodu redom;
u zastavu vojvodu Miloša,
i do njega dvije srpske vojvode:
jedno mi je Kosančić Ivane,
a drugo je Toplica Milane,
Car uzima zlatan pehar vina,
pa govori svoj gospodi srpskoj:
Kome ć` ovu čašu nazdraviti?
Ako ću je napit po starještvu,
napiću je starom Jug-Bodanu;
Ako ću je napit po gospodstvu,
napiću je Vuku Brankoviću;
ako ću je napit po milosti,
napiću je mojim devet šura,
devet šura, devet Jugovića;
ako ću je napit po ljepoti,
napiću je Kosančić Ivanu,
ako ću je napit po visini,
napiću je Toplici Milanu.
Ta, nikome je drugom napit neću,
već u zdravlje Miloš Obilića!
Zdrav Milošu, vjero i nevjero!
Prvo vjero, potonja nevjero!
Sjutra ćeš me izdat na Kosovu,
i odbjeći turskom car-Muratu!
Zdrav mi budi, i zdravicu popij,
vino popij, a na čast ti pehar!"
Skoči Miloš na noge lagane,
pak se klanja do zemljice crne:
"Vala tebe na tvojoj zdravici,
na zdravici i na daru tvome:
al` ne vala na takvoj besjedi!
Jer, tako me vjera ne ubila,
Ja nevjera nikad bio nisam,
Nit sam bio, niti ću kad biti,
nego sjutra mislim na Kosovu
za rišćansku vjeru poginuti!
Nevjera ti sjedi uz koljeno,
ispod skuta pije ladno vino -
a prokleti Vuče Brankoviću!
Sjutra jeste lijep Vidov-danak,
viđećemo na polju Kosovu
ko je vjera, ko li je nevjera!
A tako mi boga velikoga,
ja ću otić sjutra na Kosovo,
i zaklaću turskog car-Murata,
i staću mu nogom pod groce;
ako li mi Bog i sreća dade
te se zdravo u Kruševac vratim,
vezaću ga uz to bojno koplje,
kao žena kuđelj uz preslicu
nosiću ga u polje Kosovo!"
Zapad slavi pobedu
Najstarija vest o Kosovskom boju zabeležena je dvanaest dana posle bitke. Ruski monah i hodočasnik Ignjatije zatekao se na turskoj teritoriji. On svedoči: "Murat je bio otišao u rat protiv Lazara, srpskog kneza. Kružio je glas da su obojica, Murat i Lazar, bili ubijeni u jednoj bici. Zastrašeni ovim nemirima, pošto smo se nalazili u državi Turskoj, mitropolit otpusti monaha Mihaila, episkop Mihailo otpusti mene, Ignjatija i Sergeja Azakova, svoga monaha." Nijednom rečju, monah ne spominje tursku pobedu. Naprotiv, Muratova smrt je izazvala nemire i pometnju u evropskom delu turskog carstva.
Kralj Tvrtko Kotromanić je pisao početkom avgusta Trogiranima, dva meseca kasnije i Firentincima, slaveći pobedu nad Turcima. Bosanski kralj se hvalio da je pobeda delo njegove vojske koju je predvodio Vlatko Vuković. Pismo Firentincima nije sačuvano, ali se iz njihovog odgovora 20. oktobra 1389. godine može naslutiti sadržaj Tvrtkovog pisma. Firentinska opština je čestitala kralju tvrtku pobedu. Na Zapad su stizale vesti o hrišćanskoj pobedi. Zvona crkve Notr-dam u Parizu su se oglasila, slaveći pobedu nad nevernicima. U vestima koje su stizale precizno se određuje datum bitke i naglašava mesto pogibije sultana Murata. U tim vestima sultanova smrt se pripisuje dvanestorici zaverenih ratnika. Broj vojnika angažovanih u bici nije pouzdan. Filip Mezijer pominje dvadeset hiljada ratnika na obe strane. On je oktobra 1389. godine zapisao da su Murat i njegov sin potpuno razbijeni u predelima Arbanije. Poslovično dobro obavešteni, Mlečani su u julu 1389. dočuli "za smrt rečenog gospodina Murata". Poslali su pisma sultanovim sinovima Bajazitu i Jakubu, ne znajući za pogibiju ovog drugog.
Iz pisama vizantijskog retora Dimitrija Kidona upućenih izgnanom caru Manojlu, ne naslućuje se turska pobeda. "Onaj prokletnik (Murat) veoma osion prema Bogu i njegovoj baštini a istovremeno veoma drzak prema svima, sada nestade i pogibe." U drugom pismu Kidon kaže: "I tako tvoja odsutnost sada nama pomračuje radost zbog pobede nad neprijateljem." Za razliku od ovih vesti, Konstantin Filosof, biograf despota Stefana Lazarevića, pripisuje pobedu Turcima.
Gubici u Kosovskom boju bili su porazni za obe strane u sukobu. Osmansko carstvo je lakše prebolelo satiranje svoje vojske. Srbija nije mogla da nadoknadi pogibiju kneza Lazara, feudalnog plemstva i vitezova. Ostala je obezglavljena na duže vreme. Posledice bitke na to nedvosmisleno ukazuju.
Odmah posle boja telo kneza Lazara sahranjeno je u crkvi Svetog Spasa u Prištini. Njegova porodica je uz blagoslov srpskog patrijarha i episkopa, prenela mošti Kosovskog Novomučenika u manastir Ravanicu. Mošti su usput počivale u manastiru Nova Pavlica, zadužbini Musića, kosovskih stradalnika. Milica je u Ravanici dočekala povoruku sa Moštima svoga muža. Konstantin Filosof svedoči: "A tada ne beše mesta u celoj zemlji toj gde se nije čuo tužan glas ridanja i vapaj koji se ne može ni sa čim uporediti; toliki beše da se svim ovim vazduh ispuni."
Godinu ili dve posle Kosovskog boja, knez Lazar je proglašen za sveca. Za vreme velike seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem 1690. godine, mošti svetog kneza Lazara prenete su u Sent-Andreju, a sedam godina kasnije u fruškogorski manastir Vrdnik. U doba revolucije 1848. godine njegove mošti su premeštene u Fenek, potom u Klenak. Posle tri meseca vraćene su ponovo u Vrdnik.
Početkom Drugog svetskog rata, arhimandrit Longin Lazareve mošti sklanja u manastir Bešenevo, a aprila meseca 1942., pred ustaškim zločincima i prenete su u beogradsku Sabornu crkvu gde su prebivale do 1989. godine, kada su, nakon svečanog obilaska srpske zemlje,posle 600 godina, vraćene u manastir Ravanicu, gde počivaju i danas.
Mučenička smrt kneza Lazara i njegovo opredelenje za carstvo nebesko duboko su ukorenjeni u svesti srpskog naroda koji je u njegovoj žertvi prepoznao svoju istorijsku sudbinu. Srbija je na Kosovu polju izgubila sveca koji će svekoliko uticati na duhovni identitet srpskog naroda.
Pogibija kneza Lazaraa i njegove vojske ostaće kao jedinstven primer duhovne pobede hrišćanske civilizacije. Po istorijskim posledicama i duhovnom značaju, Kosovska bitka pripada redu sudbonosnih bitaka, kao što su Termopilski klanac (480. godina p.n.e). Bitka kod Poatjea (732 godine) i Kulikovsko polje (1380. godine).
Srpski narod računa istorijsko vreme prema Kosovskom boju, svi ostali događaji su se odigrali pre ili posle njega.
Isidora Sekulić
KOSOVO, NITI JE PRESTALO, NITI JE NESTALO...
Od kneza Lazara i Murata, preko raznih ustanika, preko vladarskih napora Njegoševih i njegove poezije, preko Kumanova, preko Albanije i Kajmakčalana, preko srednjovekovne naše umetnosti, preko Meštrovića - ono, Kosovo, živi i živeće i sutra i prekosutra, iako uvek kao nešto drugo i treće, političko, kulturno, umetničko, naučno. Kosovo koje je sve veća i veća suma istina s kojima se mi družimo i u nečem bitnom ne menjamo. Kao što latinske države još od drevnog Rima povlače svoj ius, nus, fas, to jest volju, pravicu i naredbe od ljudi i po Božjem i moralnom zakonu, tako mi nosimo nasleđe kosovsko dalje kroz razne savremene događaje, ali uvek sa vezanošću za nešto što je drevno kosovski elemenat u našim prirodama i opredeljenju...
Miodrag Pavlović
GOVOR KNEŽEV UOČI BITKE
Niko još nije prokleo to polje
gde su nam kosidbu kosovi spremili,
evo ja ga proklinjem pre no što ga ugledah
i niko to ne čuje, u samoći zborim.
Mnogo se bunara u kneževini otvara noćas
da posečene glave junaka sutra
u bistrinu veka vekova prime.
I vuk je kroz kobi pitom postao,
a trave u podrumima mog dvora
podivljale podižu kamen.
Sa zemljom me rastaju,
uzvišenosti u ljute skutove sam izgnan.
No vojske i mnoštva za poraze znaju,
u samoći ja samo pobedu imam da biram.
Mogu li skupiti reke rajske
da optočim narod svoj
oklopom vode večne?
Zalud me carem zovu
kad mi velike moći nisu date!
Drveću bih zaveštao svoje mošti
da se razlistaju i plodne postanu
sudbinom stabala.
No čas ni brdo preobraženja
nisu još stigli,
kolo je mučenja u meni s obrtanjem
počelo.
Sutra, sutra tek, iza sedam bregova
prići ću dvorima obećanim,
sirotište je tamo za sirote
čiju povorku vodim evo za ruku kroz noć.
POHVALA SVETOM KNEZU LAZARU
U krasotama ovoga sveta vaspitavao si se od mladosti svoje,
o novi Mučeniče kneže Lazare,
i krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom gospodom
krepkog i slavnog pokaza te.
Gospodstvovao si zemljom otačastva ti
i u svim dobrotama uzveselio si uručene ti hrišćane
i mužastvenim srcem i željom pobožosti
izašao si na zmiju
i neprijatelja božastvenih crkava,
rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje
da gledaš hrišćane otačastva ti ovladane
Izmailjćanima,
ne bi li kako ovo postigao:
da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstva
i da se obagriš krvlju svojom
i sjediniš sa vojnicima Nebeskog Cara.
I tako dve želje postigao jesi:
i zmiju ubio jesi
i mučenja venac primio jesi od Boga.
Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda
koja si sirota ostavio prelaskom tvojim,
jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom,
mnoge brige i stradanja obuzeše voljena ti čeda
i u mnogim mukama život provode,
pošto su ovladani Izmailjćanima.
I svima nam je potrebna pomoć tvoja,
te se molimo moli se zajedničkom Vladiki
za voljena ti čeda
i za sve koji im sa ljubavlju i verom služe.
Tugom su mnogom združena voljena ti čeda,
jer oni što jedoše hleb njihov podigoše na njih bunu
veliku
i tvoja dobra u zaborav staviše,
o Mučeniče.
No ako si i prešao iz života ovoga,
brige i stradanja čeda svojih znaš
i kao Mučenik slobodu imaš pred Gospodom.
Prekloni kolena pred Vladikom Koji te venčao,
moli da mnogoletni u dobru život
voljena ti čeda provode bogougodno,
moli da pravoslavna vera hrišćanska
neoskudno stoji u otačastvu ti,
moli pobeditelja Boga
da pobedu podari voljenim ti čedima,
knezu Stefanu i Vuku,
za nevidljive i vidljive neprijatelje,
jer ako pomoć primimo s Bogom,
tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.
Saberi zbog svojih sabesednika, Svetih Mučenika,
i sa svima se pomoli Proslavitelju ti Bogu,
izvesti Georgija,
pokreni Dimitrija,
ubedi Teodora,
uzmi Merkurija i Prokopija
i 40 sevastijskih mučenika ne ostavi,
u čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja
voljena.
knez Stefan i Vuk,
moli da im se poda od Boga pomoć,
dođi, dakle, u pomoć našu, ma gde da si.
Na moja mala prinošenja pogledaj
i u mnoga ih uračunaj,
jer tebi ne prinesoh pohvalu kako mi
priliči,
već koliko je moguće malome mi razumu,
pa zato i male nagrade čekam.
Ne nisi ti tako, mili moj gospodine i
sveti mučeniče,
bio malodaran u propadljivom i
malovečnom,
koliko više u neprolaznom i velikom,
što primio jesi od Boga,
jer telesno stranu mene u tuđini
ishranjivao jesi izobilno,
te sada te molim oboje:
da me ishraniš
i da utišaš buru ljutu duše i tela
mojega.
Jefimija usrdno prinosi ovo tebi, sveti.
/nastavak/
|
