offline
- ltcolonel
- Stručni saradnik foruma
- Nebojša Đokić
- vojni istoričar
- Pridružio: 03 Jun 2010
- Poruke: 4066
- Gde živiš: Novi Beograd
|
Оливера Думић,
Београд
Спредпунећи изолучени топови
система La Hitte
Сажетак: Док је за већину европских земаља XIX век био период убрзаног научно–технолошког успона и развоја, за Србију је то био тек почетак националне еманципације и освајања слободе коју је, у датим околностима, само војска могла да брани и очува – спремна, добро опремљена и изузетно мотивисана. Стога је Књажевина Србија била принуђена да, упркос оскудици и немаштини, прати Европу и своје потенцијалне непријатеље и да, колико је то могуће, модернизује своје већ застарело наоружање. За куповину наоружања у иностранству није било довољно новца, па је Србија део војне опреме морала да производи сама, у крагујевачкој Тополивници. Када су се средином века европске војске преоријентисале на моделе артиљеријског оруђа са изолученим цевима, Књажевина Србија се, следећи пример суседне Аустрије, одлучила за лако и тешко пољско оруђе, пољске топове и мерзере система Ла Хит М.63 од 4 фунте (85.6) који су у наоружање српске војске уведени 1864. а дефинитивно повучени из употребе 1909. године.
Убрзо по формирању Књажевине Србије – и упркос свим дипломатским активностима и успесима Владе и самог Књаза, мало очекиваним и не баш уобичајеним када је реч о тако младој државној творевини – постало је сасвим очигледно да је ипак само војска та снага која, спремна, добро опремљена и изузетно мотивисана, може да заштити државне интересе и тешко извојевану, крвљу плаћену слободу Србије. Стога су се убрзана модернизација и наоружавање војске како би била у стању да се одупре свакој потенцијалној опасности наметнули као основни и приоритетни задатак коме је било подређено све остало. Уосталом, набавка оружја и муниције је била најозбиљнији проблем са којим су се Срби суочавали још од избијања Првог српског устанка – и велике силе и суседне земље су често, у зависности од политичких прилика и сопствених интереса, избегавале да испоруче обећано (а некад и већ унапред скупо плаћено) оружје, па чак и спречавале набавку из других извора. Самоуверена и прилично сигурна у наклоност српског народа, суседна Аустрија је Србију сматрала својеврсном тампон–зоном према Османском Царству па јој је повремено, онда када се и сама осећала угроженом, давала извесне количине оружја и муниције – али јака и независна Србија очигледно није била у складу са њеним општим и дугорочним интересима. С друге стране, и „мајчица Русија“ ка којој су Срби упирали поглед пун ишчекивања и наде неретко се маћехински односила према својим убогим балканским савезницима.
Због свега тога су српски борци у Првом устанку били принуђени да се сналазе како знају и умеју, да се боре оружјем заплењеним од непријатеља и често импровизују, што уједно представља и објашњење чињенице у погледу које се слажу сви историјски извори – да су српски устаници најчешће користили пушке “крџалинке”, “арнаутке” (са њиховим различитим варијантама), па чак и јаничарске “шишане”, вероватно заплењене у борби; заправо, биле су то скоро све пушке које су носиле крџалије, одметници од централне власти у Стамболу од којих су се многи прикључили устаницима, борећи се и гинући са њима. Касније су се међу српским борцима појавиле и пушке мануфактурне производње других типова, пореклом из разних европских земаља и прибављених на најразличитије начине – али све то, очигледно, није било ни издалека довољно. Стога је основана Тополивница у београдском Доњем граду и неколико барутана, али су све оне престале са радом након устанка. Набавка оружја и муниције из иностранства је била и остала озбиљан проблем за Књажевину Србију па је стога, поред одржавања и оправке купљеног или добијеног оружја, била преко потребна и каква–таква сопствена производња. Зачудо, и ма колико то нама данас деловало и необично и нелогично, Срби су почели да лију сопствене топове много пре него што су се упустили у серијску производњу пушака – почев од занатског ливења појединих артиљеријских оруђа у околини Страгара и манастира Вољавча, преко мануфактурне производње глаткоцевних топова у новооснованој Тополивници у Крагујевцу, све до спредпунећих изолучених топова система Ла Хит, за оно време веома модерних и усавршених.
Топови система La Hitte
Глаткоцевни топови система Вале (Valée) већ дуже време нису задовољавали нове балистичке стандарде, али у француској армији из неког разлога нису журили са њиховом заменом. Одлука да се и француска артиљерија модернизује уследила је тек након што је на власт ступио Луј Наполеон чијим указом је 1850. године основан Артиљеријски комитет (Le Comité d’Artillerie) који је убрзо, на предлог императора лично, усвојио нови систем изолучених топова – хаубица калибра 12 Модел 1853. Овај систем је по много чему подсећао на старе топове калибра 8 фунти – а како је усвојен на предлог самог владара, сви топови система Модел 1853 су упамћени и као императорови топови. Ова оруђа су за кратко време заменила сва старија (глаткоцевна) оруђа пољске артиљерије – топове калибра 8 и 12 фунти, као и два модела хаубица система Вале. Занимљиво је да су оруђа система Модел 1853 испаљивала не само разорне гранате, шрапнеле и картече већ и пуне топовске кугле (баш као и стари глаткоцевни топови).
Међутим, француски Артиљеријски комитет којим је председавао генерал Де ла Ит (Jean Ernest Ducos de la Hitte) није био задовољан системом који је нетом усвојен, па се позабавио анализом систeма који је још 1847. годинe прeдложио артиљеријски капeтан Тамизјe (Tamisier) а који не само да је имао изолучeну топовску цeв вeћ јe користио и дугуљастe гранатe (за разлику од старијих глаткоцeвних систeма који су користили топовскe куглe). Коначно је у марту 1858. годинe у наоружањe увeдeн изолучeни систeм – и то под називом „Systčme La Hitte“ („Систeм Ла Ит“), што само по себи представља својеврстан преседан. Наиме, оружје и оруђе је у већини случајева добијало име по свом творцу, конструктору, па се овај назив нових француских топова може, евентуално, објаснити искључиво као резултат упорног и доследног личног залагања генерала Де ла Ита, у својству председника Артиљеријског комитета, да се управо тај и такав систем уведе у француско наоружање. Ова оруђа су имала eфикасан домeт од 3.000 мeтара и три врстe пројeктила – обичну гранату (оbus ordinaire), шрапнeл (оbus à balles) и картeч (бoite à mitraille). Били су то, међутим, још увeк топови пуњeни спрeда. Тe 1858. годинe јe увeдeн изолучeни пољски топ калибра 4 (Canon de 4, rayé, de campagne) са Тамизјeовом гранатом – а калибар јe био изражeн у килограмима (уместо у фунтама као што јe до тада било уобичајeно). Истоврeмeно су старији топови – хаубицe калибра 12 и опсадни и тврђавски топови калибра 12, 16 и 24 – конзeрвирани, пошто су им претходно цeви изолучeнe. Ускоро су усвојeни и нови пољски топови калибра 12 (Canon de 12, rayé, de campagne), опсадни топови калибра 12 (Canon de 12, rayé, de sičge) и 24 (Canon de 24, rayé, de sičge), тврђавски и обалски топови калибра 12 (Canon de 12, rayé, de place), 24 (Canon de 24, rayé, de place) и 30, као и брдски топови калибра 4 (Canon de 4, rayé, de montagne) који су сe нарочито истакли у Италији, а постојао је и пољски топ калибра 8 (Canon de 8, rayé, de campagne).
Овом приликом би можда ваљало рећи да у вези са овим топовима постоје извесне контроверзе које, заправо, и нису од суштинског значаја – али ипак често доводе у недоумицу историчаре и истраживаче. Као прво, код њих је калибар изражен у килограмима а не у фунтама као што је то био случај са старијим системима, а Французи су у аутентичним оновременим документима уз ознаку калибра ипак и даље писали „“ (фунта) што се, највероватније, може објаснити добро знаним француским традиционализмом (мада је сасвим могуће и да је у питању само навика, односно, да се означавање калибра у фунтама задржало у писаним документима искључиво по инерцији); исти начин обележавања су, без неког посебног разлога и повода, и Срби једноставно преузели од Француза. Поред тога, у свим српским документима и војним упутима из тог периода се систем Ла Ит назива системом Ла Хит, па су ови топови код нас и до данас остали познати под тим (нетачним) именом, што нашим истраживачима често представља проблем у комуникацијама и при размени информација са страним колегама. Верујем да је реч о пуком немару и недовољном познавању француског језика (односно, читању „по Вуку“), због чега су у оновременим војним круговима али и државној администрацији једноставно пренебрегавали чињеницу да се у француском језику слово „H“ на почетку речи не чита јер је реч о безвучном консонанту, односно „муклом Х“ (тзв. „H muet“). Упркос свему, одлучила сам да (бар овог пута) у даљем тексту користим стари, већ уобичајен и код нас опште познат начин писања како не бих непотребно збуњивала читаоца ових редова.
Инцидент код Чукур-чесме као повод за
убрзану модернизацију српске војске
Некако средином XIX века, у доба Кримског рата, већина европских армија (укључујући ту и османску војску која је у очима Срба и даље била најозбиљнији, најопаснији а и највероватнији потенцијални непријатељ) се преоријентисала на нове моделе артиљеријског оруђа са изолученим цевима. Стога је и српска војска била принуђена да одабере неки нов, савременији модел артиљеријског оруђа, користећи притом сва доступна сазнања о врлинама и манама оруђа које су друге земље већ увеле у своје наоружање. Немили инцидент који се одиграо 1862. године, и до данас упамћен као „догађај код Чукур–чесме“, довео је до отвореног и крвавог сукоба између српских војника и турске посаде која је још увек држала београдску тврђаву. Бројне жртве и далекосежне последице сукоба који се из Београда проширио и на остале градове по Србији коначно су показали Србима колико је њихово оружје инфериорно у односу на модерно наоружање које се већ увелико користило у Османком Царству, а књаза Михајла и владу уверили да је време чекања и оклевања истекло и да питање модернизације српске војске више не може да чека.
Након пропалог покушаја куповине оружја на Западу, српска влада се (посредством конзула А. Влангалија) обратила за помоћ Петрограду. У марту 1862. године су из Русије стигла начелна обећања о скорој испоруци знатних количина ратног материјала, а Србији је том приликом одобрен и кредит од 300.000 дуката цесарских за набавку наоружања. Након бомбардовања Београда, Књажевина Србија је упутила апел Петрограду да убрза поступак и испуни обећање, а председник владе Илија Гарашанин је 5/17. јуна 1862. године поверио реализацију евентуалног преноса оружја бившем попечитељу унутрашњих дела Атанасију Николићу.
Када је Николић коначно, након бројних перипетија, 22. августа 1862. године отпутовао у Русију, надао се да ће добити 60.000 пушака са глатким и 3000 пушака са изолученим цевима. Међутим, у Кијеву га је дочекало непријатно изненађење – речено му да ће примити само 30.000 глаткоцевних и 3.000 изолучених пушака. Додуше, руско Министарство војно је пуковника Слуцког који је преговарао са Николићем овластило да, евентуално, испоручи и нешто више пушака (као и калупе за ливење куршума, резервни материјал, пистоне и каписле) – али само ако “купац затражи”. Николић и Слуцки су се споразумели да Руси уместо каписли дају 2–3.000 сабљи, да оружје буде испоручено из магацина у Херсону а не из Кијева (где је цела операција лако могла да буде откривена), као и да овај велики товар упакују њихови људи. Руско Министарство војно је, истини за вољу, накнадно ипак дало сагласност да Николић понесе 60.000 глаткоцевних пушака, али их у херсонском магацију није било толико. Паковање оружја је почело 5. септембра, пет – шест дана по Николићевом доласку у Кијев, а потрајало је све до краја октобра 1862. године. Товар од 39.200 пушака и 3.000 сабљи био је упакован у 1.759 сандука тешких укупно 269.000 ока. Под отежаним условима, из Русије је преко Румуније током јануара 1863. године стигло свега 36.200 глатких перкусионих пушака М 1845 и 3.000 изолучених пушака М 1854, као и 3.000 сабљи. По налогу књаза Михаила, Гарашанин је замолио румунског кнеза Кузу (Alexandru Ioan Cuza) да пропусти транспорт пушака за Србију, уз обећање да, заузврат, може да добије топове из крагујевачке Тополивнице. Овај превоз оружја је, међутим, имао и неке шире импликације, тако да је напокон попримио карактер афере и међудржавног дипломатског спора.
Премда ова испорука пушака из Русије није у потпуности испунила очекивања Србије (а ни задовољила све потребе српске војске), проблем акутне несташице стрељачког наоружања је ипак знатно ублажен. Стога је Књажевина Србија могла да се бар за неко време усредсреди на опремање и модернизацију артиљерије која је у то доба већ озбиљно заостајала за већином европских армија и потенцијалним непријатељима. Одлучујућу улогу при избору новог, савременог артиљеријског оруђа за потребе српске војске имао је новоименовани директор крагујевачке Тополивнице Миливоје Петровић – Блазнавац, уз свесрдну и беспоговорну подршку министра војног, Француза Иполита Мондена (Hypolit Mondain). Блазнавац се, пак, углавном ослонио на искуства Аустријанаца који су извршили веома детаљне и опсежне експерименте и бројне пробе са најпознатијом домаћом и страном артиљеријском опремом да би се, напокон, у априлу 1860. године одлучили за спредпунеће топове француског система Ла Хит од 6 и 12 фунти са трапезоидним жљебовима, ситнозрни картеч са куглицама од цинка домаће марке Зигел (Siegel) и упаљаче домаће производње (Fleischhandel). Само три године касније – и ослањајући се на иста та искуства и истраживања, Књажевина Србија се такође одлучила за лако и тешко пољско оруђе, пољске топове и мерзере система Ла Хит М.63 од 4 фунте (85.6).
У сарадњи са италијанским капетаном Ланолинијем (Lanolini), Блазнавац је израдио систем домаћих изолучених топова прилагоћених карактеру земљишта у Србији. Заправо, Блазнавац је са Ланолинијем развио аутохтони лафет за све типове оруђа – али и уложио сав свој ауторитет и утицај у циљу усвајања аустријског типа ситнозрног картеча са куглицама од цинка марке Зигел (Siegel) и аустријског упаљача (Fleischhandel). Стога је, истини за вољу, нова српска артиљерија могла само условно да се третира као артиљерија система Ла Хит.
Производња топова Ла Хит у Крагујевцу
Почетком 1863. године су набављене машине алатљике за производњу изолучених топовских и пушчаних цеви, па је крагујевачка фабрика располагала са 20 машина за олучење пушчаних цеви и две машине за резање топовских цеви. Захваљујући набавци ових машина, фабрика је могла дневно да произведе 20000 пушчаних зрна и 40000 каписли а месечно једну батерију од 6 топова и две хаубице са лафетима, 500 нових и 5000 прерађених пушака. Већ наредне, 1864. године, набављена је и модерна машина за олучење – чиме је убрзан процес производње изолучених топовских цеви.
Тополивница је испоручила војсци 80 тешких, 144 лака пољска оруђа и 16 брдских топова од 4 фунте – што је представљало прави подвиг са завидним психолошким ефектом, али и значајан допринос успешној спољној политици књаза Михаила. Суседне земље су осамдесетих година XIX века почеле да уводе у своје наоружање савремене топове са стражним пуњењем – али Србија којој су руке биле дословно везане више но скромним финансијским могућностима није била у стању да прати тај за њу пребрз развој и напредак војне индустрије. Да би земља могла бар донекле да се супротстави потенцијалним агресорима, крагујевачка Тополивница је преправила три батерије глаткоцевних топова од 24 старог типа Вале (Valée) М.27/53 на изолучене острагане са жљебовима карактеристичним за систем Ла Хит, и дала их „Књазу Милану на дар“. Нови опсадни (градски) топови од 24 (15 цм) имали су за тадашње прилике импресиван домет од 4.000 метара.
Од почетка припрема за рат 1877. године па све до краја тог рата, у Тополивници је – поред граната за топове – изливено 26 тешких 4 топова система Ла Хит док су 3 глатка 24 топа преправљена у изолучене острагане. У лафетници су, поред мноштва других производа, израђена и 4 комплетна лафета за топове од 24 , 17 предњака за тешке 4 топове као и 8 лафета, 8 задњака и 16 предњака за лаке 4 топове. Искуство стечено у ратовима 1876–1878. године било је крунски доказ да је модернизација војске нешто што Књажевина Србија, све и да хоће, никако не може да избегне. 6/18. маја 1878. године покренуто је питање новог артиљеријског наоружања, а Артиљеријски комитет је 22. августа/3. септембра 1880. године упутио Министарству војном предлог да сачини процену цене набавки и радова неопходних да се Тополивница преусмери на производњу нових топовских система ливених од бронзе, као и да размотри колико би увођење тог материјала у производњу артиљеријског оруђа заиста коштало. Нажалост, у том тренутку је надлежним институцијама питање набавке пушака било далеко важније, па су топови морали да сачекају нека боља времена. 1/13. маја 1883. године је Артиљеријски комитет изнео свој коначан предлог да се топови за српску артиљерију увезу, а да се Артиљеријско–техничка радионица усредсреди искључиво на производњу одговарајуће муниције. Комисија Артиљеријског комитета се током 1885. године коначно определила за артиљеријско оруђе Де Банж (De Bange) са стражним пуњењем М. 1877/1885 калибра 80 мм које је Књажевина Србија поручила од „Société anonyme des anciens établissements Cail“ („Анонимно удружење старих завода Кај“). Ова одлука је имала далекосежне и веома неповољне последице по Тополивницу која је изгубила свој дотадашњи статус неизбежног и преко потребног домаћег произвођача. Последња батерија топова Ла Хит је изливена 1886. године, а топови овог система су дефинитовно повучени из наоружања српске војске одлуком од 11/24. априла 1909. године. Од Тополивнице је, након тога, остало још само име...
Увођење топова „La Hitte“ у наоружање српске војске
У домаћој стручној литератури се уопште не помиње када су, заправо, топови Ла Хит уведени у наоружање српске војске, што представља озбиљан превид. Међутим, оновремена штампа нам пружа одговор и на то питање. Књаз Михаило је, након великих поплава које су задесиле Србију јуна 1864. године кренуо у обилазак погођених крајева. 27. јуна/9. јула је обишао Свилајнац и Ћуприју где је посетио понтоњеријску чету, апсану и део државне ергеле. Сутрадан је посетио Параћин и Јагодину где је преспавао, да би 29. јуна/11. јула стигао у Крагујевац. „Србске новине“ су забележиле да је Књаз 30. јуна/12. јула обишао Тополивницу и Оружарницу, да би 1/13. јула 1864. године присуствовао првим гађањима из управо усвојених изолучених топова. Дакле, овај датум се може узети као тачан датум увођења топова Ла Хит у наоружање српске војске.
На IV састанку Редовне народне скупштине одржаном 21. августа/2. септембра 1864. године у Београду, пуковник Миливоје Петровић – Блазнавац је, у својству заступника Министра војног, изјавио:
• Да је установљено лабораторијско одељење топџија чији је задатак производња муниције, као и
• понтоњеријско одељење чији су војници оспособљени да праве ћуприје. Они су већ довршили и поставили мост на Морави између Ћуприје и Јагодине који је ускоро требало да буде отворен за путнички саобраћај. Друга ћуприја, код Ђуниса, била је још у фази изградње, а у близини се градила и касарна за једно одељење понтонира. У припреми су били и „летећи мостови“ за постављање на Морави код Драговца, Орашја, Марковца, Багрдана, Глоговца и Варварина. Требало је да сви ови мостови буду готови до Митровдана, а било је предвиђено да се припреме и мостови за још нека друга места и реке у Србији. Заправо, планирано је да се ћуприје у миру користе за саобраћај и трговину, а у случају рата за прелаз војске.
• Да је број пољских и брдских батерија стајаће и народне војске био је повећан, и
• да су на више места зидани нови барутни магацини од којх су неки већ били и довршени. И, коначно,
• да је фабрика у Крагујевцу после бомбардовања Београда 1862. године знатно увећана, а набављен је и велики број машина.
Како је нови Ла Хитов артиљеријски материјал имао јединствен калибар, то је Министар војни својим решењем (ФНо 3155) од 22. септембра/4. октобра 1865. године решио да се на њега не стављају никакве „марке“ и да на топу, осим жига која показује његову „тежину“ (масу), не буде никакве друге ознаке.
На 87. седници Министарског савета од 10/22. маја 1867. године, „министар војениј“ је саопштио да је Србија, приликом преузимања градова, добила и 294 комада оруђа – што топова а што кумбара, али углавном старе конструкције. Стога је министар војни предложио да се ови топови постепепено (“повремено”) прелију и тако добију толико потребна савремена оруђа. Због тога, међутим, више није било потребе за бакром из Мајданпека, па је министар војни предложио да се обустави вађење бакра у Мајданпеку и да се већ добијени бакар у вредности од 7000 # цес. прода као непотребан. Коначно је донета одлука да се преливање топова врши постепено, према потреби и расположивом буџету, као и да се бакар прода – али да се са производњом бакра у Мајданпеку настави бар још неко време, док се коначно не реши шта ће се урадити са рудником у Мајданпеку (јер држава од тога нема никакве штете већ чак и корист).
Испорука топова Румунији 1863. године
Недостатак оружја и финансијских средстава за модернизацију војске – али и савезничких и пријатељских држава спремних да то оружје продају и испоруче –није мучио само Србију. Већина балканских земаља се у то време великих политичких и дипломатских превирања, националне еманципације и борбе за слободу и независност суочавала са истим или сличним невољама. Управо стога је румунска војска 1862. године упутила мајора Херкта (Herkt) у Белгију где је 14 месеци изучавао израду артиљеријских оруђа у фабрикама оружја у Лијежу, шаљући у Румунију исцрпне извештаје на основу којих је потом артиљеријски потпуковник Еракле Арион (Eracle Arion) изнео предлог да се у месту Деалул Спири (Dealul Spiri) започне изградња артиљеријског завода. Стекавши током боравка у Белгији богато искуство и корисна сазнања о производњи наоружања и новим, модерним артиљеријским оруђима, мајор Херкт се у пролеће 1863. године вратио у Румунију, водећи са собом и неколико искусних белгијских мајстора. Већ у јуну исте године постављени су темељи Фабрике оружја (Manufacturii de arme) у склопу Арсенала у Деалул Спири.
Само месец дана касније, мајор Херкт је допутовао у Београд са задатком да се међу српским официрима распита и детаљно информише о организацији израде топова у Војнотехничком заводу у Крагујевцу. Херкт је том приликом обишао и сам Завод, а приликом пријема код књаза Михаила је српском владару предао коњички карабин и пиштољ, производ нове румунске Фабрике оружја. Оружје је, заправо, било лични поклон кнеза Кузе књазу Михаилу, а Херкт је одмах након пријема известио свог министра у Букурешту да су на српском двору са занимањем примили поклон и да су и карабин и пиштољ, поред књаза, испробали и неки српски официри – па и сам министар Гарашанин.
Током 1863. године, Румунија је купила од Белгије 24 топа система Вер Лашосе (Veure Lachausser), од Србије 24 спредпунећа топа Ла Хит, а извесна количина топова је купљена и у Француској.
Опис оруђа система Ла Хит
Српска пољска артиљерија је располагала са пет типова спредпунећих изолучених 4 топова система Ла Хит – лаким, тешким и брдским топовима, горским мерзерима и челичним остраганима (остраг пунећим топовима).
Наравно, уз ова оруђа је ишла и припадајућа муниција, топовски прибор и осталe потрeпштинe, као и муницијска кола (за лакe и тeшкe батeријe) – а за свe батeријe још и фуражна и пртљажна кола.
Српска пољска артиљeрија јe имала 4 тeшкe, 4 лакe и 4 брдскe лафeтe, а предњаке је имала и за лаке и за тешке 4 пољскe топовe.
Тeшки 4 топови су и у дрвeту и у гвожђу имали солиднију, јачу израду него лаки топови истог калибра. Сем тога, прeдњаци лаких топова су имали по два а прeдњаци тeшких топова само по јeдан сандук за муницију. Ширина коловоза тeшких батeрија била јe 1,323 м, лаких 1,215 м а брдских 815 мм.
По шeст тeшких, лаких односно брдских топова образовало јe јeдну тeшку, лаку или брдску батeрију. Топове тeшких батерија вукле су запреге од по 6 а топове лаких батерија запреге од по 2 коња. Топови брдских батeрија товарили су сe на коњe и мазгe, лафeт одвојeно од топа, а на краћа растојања и по равним путeвима су брдски топови могли и да се тeгле, па је тада презан коњ који јe у свом комплету опреме имао и посебне рукуницe за тегљење.
Топови су располагали управним и убацним мeцима. Фишeци за управнe мeткe су имали пуњење од по 700 гр барута код тeшких и 300 гр код лаких и брдских топова, а употрeбљавали су се за гађањe гранатама, шрапнeлима и картeчима. Фишeци за убацнe мeткe су имали пуњење од по 350 гр барута код тeшких и 150 гр барута код лаких и брдских топова, а коришћени су искључиво за “убацивањe” граната. Кeсe за овe фишeкe кројeнe су од свилeног или вунeног платна.
Ла Хитови изолучeни топови су користили три врсте зрна – гранатe, шрапнeле и картeче. Гранатe су имале пуњење од по 250 гр топовског барута код тeшких а 220 гр топовског барута код лаких и брдских топова. Гранатe за лакe и брдскe топовe су билe идeнтичнe и нeшто краћe од граната за тeшкe топовe. Шрапнeли су имали пуњење од по 110 гр пушчаног праха који јe служио за распрскавањe и 48 пиштољских куршума прeчника 16 мм, док су циндeри (упаљачи) за шрапнeлe били тeмпирни (врeмeнски) и прeдвиђeни за даљинe од 400 до 1.500 мeтара. Картeчи су били кутијe од цинк-плeха („блeха“) са два „подeбља данцeта“ од цинка, и код свих пољских топова су пуњeни са по 41 куглицом прeчника 26 мм. Празан простор измeђу куглица био јe попуњeн пиљевином да би сe куглицe бољe учврстилe.
*
Како страни тако и српски историчари и истраживачи, говорећи о наоружању српске војске у XIX веку, пречесто истичу надмоћност турских топова острагана марке Круп (Krupp) над српским спредпунећим топовима Ла Хит. Требало би, међутим, имати у виду и то да топови Круп које су Турци употребили 1876. године представљају тек прве и, самим тим, недовољно усавршене моделе. Њихова почетна брзина зрна је била само 305 м/с (отприлике као и код српских топова). Ефикасни домет за гранате је износио 3.000 метара а за шрапнеле 2.200 м, без обзира да ли је реч о топовима од 4 или од 6 . Српски тешки топови од 4 нису имали шрапнеле (који су били наручени али не и испоручени), док им је ефикасни домет гранате био 2.200 м. Крупови топови су били прецизнији и имали су веће перкусионо дејство, али су зато српске гранате имале знатно јаче парчадно дејство. Велики недостатак турских топова су били заиста лоши упаљачи, због чега 15 до 20 % граната уопште није експлодирало (код српских топова се то дешавало само у 2 до 5 % случајева), а при влажној земљи и свих 35 %. У првим борбама је турска артиљерија била изузетно непрецизна, мада се током августа њено дејство знатно побољшало. Све ове податке треба имати у виду приликом оцене турског и српског наоружања, јер се у литератури као по правилу дају подаци за касније верзије Крупових топова које су Турци користили у рату 1877-1878. године – али и тада у сасвим незнатном броју. Ови топови су имали почетну брзину од око 430 м/с и знатно боље балистичке и друге особине, али свакако треба рећи и то да су у првој фази рата Турци доста користили и спредпунеће бронзане топове белгијског система калибра 4 и 6 – што се углавном превиђа, па се сви турски топови воде као острагани. Када је реч о тешкој артиљерији, Турци су је имали у великим количинама – како модерне тако и старије моделе, али изгледа да је, из неког разлога, нису употребили на Јужноморавском војишту (осим три Крупова топа од 15 цм).
РЕЗИМЕ
Убрзо по формирању Књажевине Србије – и упркос свим дипломатским активностима и успесима Владе и самог Књаза – постало је сасвим очигледно да је ипак само војска та снага која, спремна, добро опремљена и изузетно мотивисана, реално једина може да заштити државне интересе и тешко извојевану, крвљу плаћену слободу Србије. Стога је било неопходно да се војска модернизује и добро наоружа – али је сиромашна Србија, оптерећена свакојаким проблемима, оклевала да предузме неке озбиљније кораке у том правцу. Већина европских армија – укључујући ту и османску војску која је у очима Срба и даље била најопаснији а и највероватнији потенцијални непријатељ – преоријентисала се средином XIX века на нове моделе артиљеријског оруђа са изолученим цевима, док је српска војска озбиљно заостајала за већином европских армија и потенцијалним непријатељима.
У јануару 1863. године је из Русије стигла извесна количина пушака која је бар привремено ублажила проблем акутне несташице стрељачког наоружања, па је Књажевина Србија могла да се окрене ка модернизацији артиљеријског оруђа. Одлучујућу улогу при избору новог, савременог артиљеријског оруђа имао је новоименовани директор крагујевачке Тополивнице Миливоје Петровић – Блазнавац који се углавном ослонио на искуства Аустријанаца који су се, након детаљних и опсежних експеримената са најпознатијом домаћом и страном артиљеријском опремом, 1860. године одлучили за спредпунеће топове француског система Ла Хит од 6 и 12 фунти са трапезоидним жљебовима, ситнозрни картеч са куглицама од цинка домаће марке Зигел (Siegel) и упаљаче (Fleischhandel) домаће производње. Стога се Књажевина Србија три године касније такође одлучила за лако и тешко пољско оруђе, пољске топове и мерзере система Ла Хит М.63 од 4 фунте (85.6) који су уведени у наоружање српске војске 1864. године.
У сарадњи са италијанским капетаном Ланолинијем (Lanolini), Блазнавац је израдио систем домаћих изолучених топова прилагоћених карактеру земљишта у Србији. Заправо, развили су аутохтони лафет за све типове оруђа – а како је, напокон, ипак усвојен аустријски тип ситнозрног картеча са куглицама од цинка марке Зигел (Siegel) и аустријски упаљач (Fleischhandel), то је нова српска артиљерија могла само условно да се третира као артиљерија система Ла Хит.
Тополивница у Крагујевцу је до 1876 . године испоручила војсци 80 тешких, 144 лака пољска оруђа и 16 брдских топова од 4 фунте – што је представљало прави подвиг са значајним психолошким ефектом, али и озбиљан допринос успешној спољној политици књаза Михаила. Од почетка припрема за рат 1877. године па све до краја тог рата, у Тополивници је – поред граната за топове – изливено 26 тешких 4 топова система Ла Хит.
Последња батерија топова Ла Хит је изливена 1886. године, а топови овог система су дефинитовно повучени из наоружања српске војске одлуком од 11/24. априла 1909. године.
|
