offline
- Pridružio: 13 Sep 2010
- Poruke: 2401
|
Napisano: 30 Sep 2011 17:53
На североисточном делу Фрушкогорског масива, дугачког скоро 78, а широког 12-15 км, обавијена моћним током реке Дунав налази се огромна стена. Захваљујући свом одличном стратешком положају, Петроварадинска стена је представљала пожељно место за насељавање од најстаријих времена. Археолошка ископавања су потврдила постојање људских насеобина више хиљада година уназад, још од палеолита. Током I века пре нове ере Келти одржавају земљани бедем на месту данашње тврђаве.
Прво утврђење забележено у изворима, подигли су Римљани. Они су освојили простор Срема на прелазу између два миленијума и у сврху одбране нових граница од варварских упада преко реке, организовали утврђену граничну линију - лимес. Под овим појмом се подразумева сложен систем већих и мањих утврђења повезаних наменским путевима са уређеном позадином. Срем је припадао провинцији Доњој Панонији (Panonia Inferior), а касније провинцији Другој Панонији (Panonia Secunda). Утврђена граница је обухватала више утврђења од места Taurunum (Земуна) до места Malata Bononia (Баноштор), Сусек и Нештин, у укупној дужини од преко 115 км. На месту данашње тврђаве заправо се налазило римско утврђење Cusum, подигнуто око 30. године нове ере. Назив и позиција места су потвђени у изворима. У другом веку нове ере, Cusum је био дом коњичкој јединици Ala Pannonica, а у четвртом веку је овде деловао и одред Equites Dalmatae.
Лимес је одолевао упадима варварских племена све до средине V века, када су војници хунског племенског савеза провалили у Срем и разрушили Сремску Митровици (448. године) заједно са осталим римским утврђењима, међу којима је био и Cusum. У овом периоду помиње се и назив Petricon, али је нејасно да ли се ради о Cusumu или о неком оближњем утврђењу.
Важан тренутак у историји Петроварадинске тврђаве је 1237. година, када је угарски краљ Бела IV на ово место населио монахе цистерцитског реда пореклом из Француске, који су на стени подигли опатију Белакут (Белин студенац). Након провале Монгола 1241. широм угарског краљевства се граде нова утврђења. Сматра се да је тада утврђена и цистерцитска опатија. Тврђава под именом (Pétervárad, Петроварадин, Peterwardein) је први пут поменута у изворима 1347. године. Састојала се из унутрашњег и спољашњег дела. Спољни и унутрашњи зид су били спојени у један на источној страни и ојачани кулама. У средишту тврђаве налазила се католичка црква, командантова кула и резервоари за воду. Цео комплекс је био окружен ровом испуњеним водом преко кога се спуштао покретни мост.
Тврђава на значају добија после пада Београда под османлијску власт 1521. године. Капетан јужне Угарске и Калочки надбискуп Павле Томори је у овом несигурном времену ојачао тврђаву, али се из ње по краљевом наређењу повукао пред налетом султанове војске. Велики везир Ибрахим паша је опколио тврђаву 13. јула 1526. године са армијом од 40000 војника, док је заповедник одбране Ђорђе Алапи располагао само са нешто више од 1000 људи. После пружања отпора и погибије већине бранилаца, Петроварадин је пао под султанову власт 27. јула 1526. године, само месец дана пре угарске катастрофе на Мохачком пољу.
Dopuna: 30 Sep 2011 17:56
По завршетку похода на Угарску, Османлије у тврђаву стационирају посаду од 2000 војника, као и седиште дунавске флотиле. Обнављају се утврђења, развија насеље у подножију тврђаве са две муслиманске и једном хришћанском махалом и гради понтонски мост да би се олакшали султанови походи на Беч. Петроварадин је добио статус касабе, постао седиште кадилука, Варадинске нахије и део Сремског санџака.
Избијањем Великог бечког рата (1683.-1699.) значај тврђаве поново расте, посебно након пораза османлијске војске под Бечом и касније аустријске офанзиве. После више аустријских победа и заузимања Осијека, војска на челу са баварским кнезом Максом Емануелом заузима Петроварадин јула 1687. године. За заповедника је постављен угарски племић Данијел Естерхази. У наредном периоду тврђава је мењала господара неколико пута све док јула 1691. године, маркгроф Лудвиг Баденски није по четврти, овај пут и коначно, довео Петроварадин под аустријску власт. Убрзо су почели радови на обимном утврђивању Петроварадинске стене у складу са модерним схватањима, без обзира на рат који је још увек трајао. Аустријанци су извојевали важне победе код Сланкамена августа 1691. којом су Турци протерани из Срема и код Сенте септембра 1697., а за историју саме тврђаве је важно поменути и османлијску опсаду септембра 1694. После више од 20 дана интензивних борби, због великих губитака, епидемије у војсци и изузетно неповољних временских прилика, велики везир се повукао. Миром у Сремским Карловцима (Карловачки мир) 26. јануара 1699. окончан је рат између Аустрије и њених савезника са једне и Османског царства са друге стране. Петроварадин, заједно са Сремом, је и формално постао део аустријске државе.
Аустријанци су правилно увидели значај Петроварадинске тврђаве на стратешки битном правцу Београд – Будим. У складу са тим, одлучено је да се на Петроварадинској стени направи моћно, савремено утврђење које ће бити значајно упориште царевине на новоосвојеним просторима. Године 1692. почиње изградња тврђаве која ће трајати читав један век, све до 1780. године.
План тврђаве Аустријанци су преузели од француског војсковође и архитекте Себастијана Вобана. Камен темељац је положио кнез Крој, изасланик цара Леополда I, 18. октобра 1692. године. На овом месту је закопана повеља и изграђен први бастион тзв. Леополдов бастион. Радовима је на почетку руководио градитељ тврђава у Осијеку, Будиму и Сегедину, Матијас Кајзерфелд, али су се овим послом бавили и гроф Марсили, Шредер, Манет, Доксат, пуковници Вамберг и Гисенбир... Изградњу су надгледали принц Савојски, фелдмаршал Капрара, гроф Карафа, а последњих година изградње на градилишту је присуствовао и престолонаследник Јосиф.
Због изградње тврђаве су морали бити доведене занатлије из удаљених области, углавном Немци, док су физичке послове најчешће обављали локални кметови, војници, затвореници, ратни заробљеници и други. Услови рада су били изузетно лоши, тако да је дневно је умирало и до 70 људи.
Тврђава је грађена по фазама. Прво је подигнут грудобран јужно од Тврђаве због опасности од Турака, док је истовремено острво, које данас више не постоји јер је потонуло у Дунав, обезбеђено четвртастим утврђењем. Године 1697-8. изграђен је и понтонски мост преко Дунава, око кога ће на другој страни реке полако настајати и насеље са око 1000 становника, звано Петроварадински Шанац или Српски Шанац (Razenshanze). После Карловачког мира је направљен и Хорнверк, комплекс истурених бедема према Сремској Каменици. Ојачан је и Леополдов бастион, а до 1711. је изграђен и горњи део тврђаве.
Након Београдског мира 1739. године, којим је аустријско-турска граница опет померена у близину тврђаве, радови су настављени. Доња тврђава добија облик петоугла, изграђени су ровови на обали, подигнуте су штабне и логистичке зграде и касарне. У овом задњем делу изградње подигнути су бастион Лудвиг, водовод, Једноставна касарна, Дуга касарна, Топовњача (Арсенал или касарна Мамула), официрски павиљон итд. Посебну занимљивост представља Сахат-кула на бастиону Лудвиг, са механизмом из француског Алзаса. Ради лакшег уочавања из даљине, велика казаљка овог сата показује сате, а мала (мање важне) минуте. Механизам и данас функционише добро, али по хладном времену мало касни, а по врућини жури. У истом периоду су изграђене и велике барутане и капије које повезују доњу и горњу тврђаву са оближњим местима. Дунавска (Водена) капија је подигнута 1738., а до 1753. је направљена и Београдска капија.
Завршетак радова се ближио, па је по плану војног инжењера и команданта минског корпуса мајора Шредера, почела изградња подземних галерија. У периоду 1765. – 1776. изграћено је четвероспратно подземље са минским пољима, галеријама и многобројним уздужним и попречним ходницима. Укупна дужина ових ходника је 16 км, а на том простору је распоређено између 10000 и 12000 пушкарница. У случају опсаде, овде се могло сместити скоро 30000 људи. Поред једног великог бунара код Топовњаче, пречника 4 м, а дубине 60 м, у подземљу хорнверка је ископан и мањи бунар, пречника 2 м, а дубине 39 м, чиме је обезбеђено снабдевање тврђаве водом.
Овим финалним радовима је до 1780. године комплетирана изградња тврђаве. Сматрало се да је неосвојива за тадашњу технику, па је због тога, као и због свог карактеристичног, доминантног положаја на стену, добила назив „Гибралтар на Дунаву“. Са површином од 112 хектара, Петроварадин је данас друга највећа фортификација у Европи, после француског Вердена.
|
