online
- Sirius
- SuperModerator
- Sad radim sve ono što pre nisam stizao.
- Pridružio: 17 Maj 2006
- Poruke: 26127
- Gde živiš: I ja se pitam...
|
Napisano: 15 Maj 2018 11:01
dobri covek ::A je li poveo i svoj harem, kad je otputovao na Krim? Zbog harema ga je, kažu knjige starostavne istoričarske, a razvlačio je i Baranin u svojim neistorijskim knjigama, mogao i glavu da zijani, pošto to Karadjordje nije voleo. Mislim harem, voleo je gosin tetak južno voće...
Uostalom, znaš i sam kako se kotiraju Kličevčani i u ovom, dvadeset prvom veku...
Не. Одвео је само једну жену јер је харем био скуп. Имаш у тексту на руском. Истражили Руси све...
Пошто се на Криму ратовало против Турака и Татара, Руси су били прилично осетљиви на турске обичаје...
Осознав, что содержать гарем на расстоянии ему не по карману, он освободил наложниц и дал им денег, которых должно было хватить на то, чтобы начать свободную жизнь. С собой в Россию военачальник забрал только одну женщину по имени Катинка, на которой позже женился.
РИА Крым: https://crimea.ria.ru/society/20180510/1114381413.html
Уверивши се да одржавање харема у туђини ''не одговара џепу'', он је ослободио наложнице и дао им новац који је требало да буде довољно да започну слободан живот. Са собом уРусију војсковођа је повео само једну жену која се звала Катинка, са којом се касније и оженио.
Dopuna: 24 Apr 2019 13:25
Ево и превода...Заборавио сам на овај текст, све док нисам узео да селим фајлове са службеног компа на приватни.
Многи знају да руско-српски односи имају веома богату историју. Још од XIII - XIV века, када се Русија налазила под татарско-монголским јармом, српске вође су помагале руски манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори. У време управе Петра Првог Срби и Црногорци активно су ступали у господареву службу.
Намеран да од Русије направи велику морску државу император је позвао специјалисте из Дубровника, Херцеговине и Црне Горе који су у то време били познати по морској традицији. У мају 1807. године први одред генерал-мајора Ивана Исајева ступио је на српску земљу да би подржао месно становништво , жељно ослобођења од Турака. Одред Исајева заједно са одредом српског војводе Миленка Стојковића нанео је пораз Турцима код села Штубник, а затим је организовао опсаду утврђења Неготин.
Године 1811. Стојковић је напустио Србију после чега је живео извесно време у садашњој Херсонској области, а затим на Криму, где је после 1831. године (тачан датум није установљен) нашао своје последње уточиште. Директор културног центра српског града Пожаревац, филмски документариста Драги Ивић није изгубио наду да ће на кримској земљи наћи гроб народног јунака Србије, по коме је названа и једна улица у Београду.
Миленко Стојковић се родио 1769. године у селу Кличевац (сада општина Пожаревац). Године 1804. лично је учествовао у ликвидирању четворице дахија (јаничарских старешина) који су узурпирали власт у Београду. У августу следеће године истакао се као један од хероја Битке на Иванковцу - победи српских устаника за време Првог српског устанка. У Јуну 1807. допринео је пребацивању руске војске на десну обалу Дунава.
Како се може видети из тада написаног писма од стране вође Првог српског устанка Карађорђа које је упутио руском војном начелнику Ивану Михељсону, аутор писма и Миленко Стојковић ''с неизмерним уважавањем и највећом захвалношћу'' примили су дар од руског императора, свемилостивог покровитеља српског народа Александра Првог, урученог преко руског конзула у Дубровнику Јеремије Галича, две скупоцене сабље.
По сећању једног од учесника устанка, после разбијања Турака у Београду, у самом граду је остало много удовица и сирочади Они су били принуђени да просе како не би умрли од глади и било их је тако много да се није могло проћи по улицама од њих. Да би спасили Србе од те напасти и решили турски проблем, власти су их све укрцале на две лађе и отправили низ Дунав у Турску. Када су лађе стигле у Пореч, Миленко их је задржао и пробрао међу њима најлепше жене, девојке, девојчице и децу женског пола , узео их себи и тако саставио цео харем.
Интересантно је да су све наложнице примиле православље. Живот после раскола са вођом Првог српског устанка, 1811. године Стојковић је наставио у Русији где је добио пензију и имање на Криму.
Миленко Стојковић, схвативши да не може материјално поднети издржавање харема, ослободио је наложнице и дао им новац који је био довољан да започну слободан живот. У Русију је са собом повео само Катинку, са којом се касније оженио. Поред имања на Криму, српском јунаку свемилостиво је поклоњен импресиван плац на дњепровском правцу Таврическе губерније (сада село Антоновка Херсонске губерније). ''И унутар тог поседа омеђеног потпуно од суседних власника , по садашњој мери и рачунању земље , величине од обрадивих сто деведесет и две десетине (десетина износи 1,09 хектара) под откосом, степом, повртњацима, гумнима, ливадама за испашу, баштама са преко 17.000 садница . Ту је уписано сеоских путева двадесет, укупне дужине две хиљаде и четири стотине врста (тадашња мера за дужину, отприлике , две и по хиљаде километара!) а такође на црноморској обали преко 17.000 садница разних врста''. Тако пише у катастру села Антоновка састављеном 1848. године, у време када је плац већ имао другог власника. По истраживањима Висоцког, у календару за 1824. годину (тако су се тада називали званични приручници - каталози који су издавани како централизовано, тако и у свим губернијама и областима Руске империје), неки ''Миленко-Стојкович'' (са написаним именом раздвојеним кратком цртицом -дефисом) спомиње се у дужности поротника и председника локалног суда у Симферопољу. На ту дужност локално становништво из својих редова бирало је стручно лице које се звало локални капетан. У случају сагласности губернатора, он је био повереник следеће три године. Нижи локални суд, у лицу свог председавајућег , одговарао је за поредак на тој територији, прикупљање пореза од становништва, спроводио је предистражне радње и вршио племићко старатељство. На тај начин, под његову јурисдикцију потпадали су и сељаци и племство.
Такође, у радовима значајног историчара, ахеолога и генеалога Николаја Чулкова (''Руска провинцијска некропола''), спомиње се Јаков Михајлович Живко - Миленко Стојкович (1798-1894), гардијски штабни капетан, који је сахрањен на градском гробљу у Евпаторији.
У коментару за РИА ''Новости Крим'', војни историчар Сергеј Ченик с високом вероватноћом тврди да ова особа може бити рођак народног јунака Србије. Експерт је сагласан с тим да средње презиме (очество код Руса) може бити повезано са специфичним читањем имена Миленко од стране руских Кримчана. ''Веома подсећа, можемо допустити да је тако. Могуће је да су рођаци'' - одговорио је у разговору Ченик - ''И, без обзира на то да је Стојковић распрострањено српско презиме, за Крим је оно веома ретка коинциденција. Треба рећи да није много Срба у XIX веку бежало на Крим. Не бих рекао десетине, већ појединци.''
У контексту изванредног исказа који у свом раду ''Тавридска губернија у време Кримског рата'' разлаже историчар Арсеније Маркевич, у коме се као главни актер јавља ''евпаторијски окружни судија Стојкович'' може се сазнати следеће : он се у септембру 1854. послом запутио у окружни суд у Перекоп, али је на путу заробљен од стране Татара и одведен у Евпаторију : тамо је, како наводи историчар, његово имање било разграбљено, здања порушена и сва дела окружног суда су уништена.
По сећању, српски кинодокументарист Драги Ивић изјавио је за РИА ''Новости Крим'' да историчари, с којима се он консултовао, уверавају: гроб народног јунака Србије, војводе Миленка Стојковића налази се на територији Бахчисараја! ''Тамо су три гробља - турско, татарско и православно'' - говори Ивић - ''Још 2009. године тамо је живео човек који се бринуо о гробљу и по чијим речима се знало где је Стојковић сахрањен. Но, нажалост, тог сведока тамо више нема.''
По речима кинодоументаристе, пошто је војвода био почасни пуковник руске армије и примао војну пензију, мора бити да је његово име уписано у неком списку војних пензионера тог времена, што на свој начин може помоћи у потрази за кримским траговима војсковође. ''Стојковић је био избеглица'' - продужио је документариста -'' Он и његови ратни другови бежали су од Аустријанаца и Аустрије која је много обећала српским војводама, борцима и војсковођама, али их је на крају једноставно издала, препустила Турцима. Они су били принуђени да беже. Склонили су се у Русију, у Херсонску губернију. Одатле је војвода по служби дошао на Крим''.
По речима Ивића, он би хтео не само да сними филм о народном јунаку Србије, где би места снимања били и предели Крима, већ би и да нађе гроб како би се затим прах јунака пренео у отаџбину. ''То за мене јесте најважније'' - признаје кинодоументарист. Са своје стране, војни историчар Сергеј Ченик претпоставља да ће налажење остатака Стојковића бити крајње сложено. ''Као експерт за војну историју, ни једном нисам чуо да је неко успео да нађе трагове сахрањивања на Криму'', појаснио је историчар. ''Када је реч о Стојковићевом гробу, мислим да ће бити сложено да се пронађе. Превише гробова смо изгубили''.
Симферопољ, 10. маја 2018. РИА Новости Крим
Dopuna: 24 Apr 2019 13:26
Добио сам позив за фестивал на Криму, почетак јуна. И то ће да долети у припремама. У њих спада и припрема за пут у Бахчисарај...
|
