offline
- aramis s
- SuperModerator
- Pridružio: 18 Jul 2007
- Poruke: 28798
- Gde živiš: iznad smoga Beograda
|
Krajem 40tih US NAVY, je zaključila da klasično streljačko naoružanje vazuduhoplova više nije kadro da se nosi sa najnovijim sovjetskim avionima, posebno sa bombarderima koji nose nuklearno naoružanje.
USAF je sa Hughes uveliko radio na AIM-4 Falcon, a takođe se priključio NAVY,Sperry, Bendix i Rayhteon na projektu Sparrow. Problem je bio u Poluaktivnom radarskom samonavođenju I Gabaritima radara “lampaške” tehnologije.
Dotadašnje presretačko naoružanje (nevođena raketna zrna 70mm) nisu bila adekvatno naoružanje za takve zadatke što je samo potvrdio incident iznad Los Angeles-a. Tada su dva presretača F-89 Scorpion na “uljeza” ispalila 208 Mighti Mous-a, koji su promašili cilj, ali su uništili jedan automobil i izazvali seriju požara. “Uljez” je pao zbog nestanka goriva.
Ipak,1947 se u NAVY javlja ideja o ugradnji IC GSN u raketu 127mm (Zuni) kojom bi se naoružali flotni lovci, a čime bi se izbegla potreba za ogromnim osmatračko-nišanskim radarima toga doba. 1947, fizičar Bill McLean, koji je radio za NOTS počeo da radi na sistemu koji bi pomoću termalnog tragača mogao da “vidi” cilj, kao jednostavnijoj i jeftinijoj alternativi PARS. I ako zvanično nije bila zainteresovana za IC GSN, NAVY odvaja skromni budžet za istraživanje što uz dosta poteškoća zbog tadašnje tehnologije dovodi potpisivanja ugovora o završetku projekta 1951 u Philco. IC sensor je bio jednostavan i elegantan. Uzor je bio nemački eksperiment iz II SR, ali su Amerikanci uveli nekoliko poboljšanja.Rezultat je bio lagana raketa sa malim brojem pomičnih delova, kompatibilna sa svim vazduhoplovima, idealana u samoodbrani uz primenu sistema ispali-zaboravi.
Prototip AIM-9A je testiran tri godine pre početka proizvodnje serijskog AIM-9B. 1953. Projekat umalo nije otkazan zbog 12 kvarova. Nakon prvog uspešnog, sledilo je 6 neuspešnih testova. Ispitivanja su ipak nastavljena visokim tempom, tako da je u jednoj fazi ispaljeno 100 raketa za tri meseca, a jedan test-pilot je za tri godine ispalio 92 rakete. 1955. počinje proizvodnja u Philco, a 1956. Sidewinder je ušao u naoružanje. Samo ime je inspirisano kretanjem senzora u toku proporcijalne navigacije, od centra ose u stranu, pa opet u osu, što podseća na kretanje zmije.
Sidewinder je jedna od najstarijih, najjeftinijih i najuspješnijih oružja u SAD-inventaru. Među korisnicima su Južna Afrika, Nemačka, Saudijska Arabija, Argentina, Austrija, Australija, Bahrein, Belgija, Brazil, Kanada, Čile, Kolumbija, Južna Koreja, Danska, Egipat, Ujedinjeni Arapski Emirati, Španijaa, SAD (USAF, US Army, USMC i NAVY), Filipini, Francuska, Grčka, Holandija, Jemen, Iran, Izrael, Italija, Japan, Jordan, Kuvajt, Malezija, Maroko, Norveška, Oman, Pakistan, Poljska, Portugalija, Kenija, Velika Britanija, Singapur, Švedska, Švajcarska, Tajland, Tajvan, Tunis, Turska i Venecuela.
Sidewinder je proizveden od strane Loral (nekada Ford Aerospace and Communications), Raytheon Company; Bodenseewerk GERÄTETECHNIK GmbH (BGT) Nemačka i japanskog Mitsubishi. Ukupna proizvodnja je preko 110.000 raketa svih verzija za 45 zemalja.
Početne varjante su bile krajnje neuspešne u realnim borbenim uslovima. Bez obzira na to kopirane su od SSSR-a u obliku K-13, a on od kineza u obliku PL-2. U godinama koje su prolazile raketa je usavršavana i izgled joj se menjao, ali prečnik je ostao isti-127mm.
AIM-9B je imao ograničeni domet senzora i mogućnost napada u rep uz veliku osetljivost na ometanja. PbS nehlađeni sensor je imao ugao osmatranja +/-25° , brzinu praćenja 11°/s i vidno polje 4°. I ako je raketa imala mogućnost manevra 12G, tragač to nije mogao da isprati. Mogao je da “vidi” samo izduvnik motora i bio je osetljiv na zračenje Sunca, Zemlje i oblaka. Tehnologija je bila “lampaška” i dolazilo je do čestih kvarova prilikom grubih sletanja na nosač. Pokretanje kormila je gasno u trajanju oko 20s. Bojeva glava Mk-8 mase 11,3kg ima 4,5kg HBX exploziva imala je pasivni IC upaljač dometa aktiviranja 9m, koji se armirao na 900m od nosača. Motor na čvrsto gorivo Mk_17 je razvijao 2700kp za 2,2 s i ubrzavao raketu do M 1,7, što je bilo dovoljno za domete od 500-4500m. Cena rakete je bila 41.300$.
U Evropi je krajem 60tih, AIM-9B prošao u varjanti FGW.2 znatna poboljšanja(silikonska kapa tragača,tranzistori, crio cooler na bazi CO2) i na kraju dobio oznaku F.
NAVY je tražila dalja poboljšanja te je došlo do razvoja Motoroline varjante C(poluaktivno radarsko samonavođenje) i Fordove IC varjante D. Poboljšani motor je dao domet od 18km, pokretanje kormila je trajalo 60s(kao i kod najnovijih modela), povećani su stabilizatori.
C varjanta je pokazala veliku nepouzdanost u dejstvu sa lovaca F-8 Crusader, pa je prizvedena samo u hiljadu komada . Preostale rakete su pretvorene u protivradarske AGM-122 Sidearm.
Slika: B,C i D varjanta.
D varjanta je dobila hlađenje tragača tečnim azotom i kapu od MgF. Ukupno 6l azota je bilo smešteno u rezervoar u lanseru LAU-7 i omogućavali su rad od 2,5h. PbS sensor se pre zahvata hladio na -160°C što je rezultovalo izuzetnom osetljivošću. Vidno polje je smanjeno na 2,5° zbog smanjenja pozadinskog šuma, a ugao osmatranja je povećan na+/- 40°.
AIM-9G(golf) je prvi imao SEAM(sidewinder expended acquisition mode) i automatsko usmeravanje od strane radara.U suštini je bio poboljšana varjanta D, ali je brzo zastario jer ga je potisnula nova varjanta.
AIM-9H je varjanta sa potpuno tranzistorskom tehnologijom, efikasna u svim meteo uslovima, sa kormilom dvostruke delte zbog poboljšanja agilnosti i mogućnosti gađanja ciljeva na fonu zemlje. Izuzetno je popravila mogućnosti F-4 u Vijetnamu, a proizvedena je u ukupno 2120 primeraka u periodu 1970-1972. Najvažnija osobina je mogućnost viziranja cilja izvan ose(pomoću nišana na kacigi), ali sama raketa nije bila u stanju da podrži ovu mogućnost. Uz to je raketa imala softver koji je omogućavao preskakanje uzduvnika i pogodak u trup. Ineresantno je pomenuti da su Nemci predlagali sverakursnost , što je NAVY odbila. U periodu 1972-1974 je izrađeno jo 7.720 raketa.
AIM-9K je brzi projekat modernizacije varjante H, ali je otkazan u korist varjante L.
Sidewinder u USAF
Zbog tradicionalnog rivalstva, USAF nije hteo da prihvati AIM-9 do Vijetnamskog rata. Nakon usvajanja, dalji razvoj je tekao samostalno zbog drugačije taktike upotrebe. Kao rezultat iskustva iz Vijetnama, pokrenut je razvoj varjante E. Ona je dobila poboljšane mogućnosti zahvata i povećanu agilnost protiv ciljeva na maloj visini. Dobila je Peltier thermo cooler, poboljšanu elektroniku, veću brzinu praćenja cilja 16,5°/s i ugao zahvata +/-40°. E-2 je dobio malodimni motor.
AIM-9J je dalje usavršavanje varjante B. Žrtvujući brzinu i domet išlo se na veću agilnost. Prelomljeni delta kanari su doneli bitna poboljšanja na malim visinama(max opterećenje od 22G), a uvedena je i sverakursna(uslovno) GSN. Konverzijom je 1970. obuhvaćeno 6.700 AIM-9B i 7.300 AIM-9E. I ako su bile poslate u Vijetnam, nisu doživele “vatreno krštenje”. 1973. je počela proizvodnja varjante J-1, sa poboljšanom elektronikom(kompletno poluprovodnici), kasnije preimenovana u N varjantu, koja je proizvedena u 7.000 kom pretežno za izvoz.
Zajednički razvoj
Iskustva iz Vijetnamskog i Jom Kipurskog rata, nametnuli su potrebu za raketom nove generacije. Zbog novih zahteva, tj obavezne sverakursnosti rakete trebalo je zameniti PbS tragač, a takođe i IC blizinski upaljač, jer je bio nepouzdan van oblasti izduvnika. Tako započinje razvoj rakete III generacije, koja će biti u stanju da presreće ciljeve koji lete u svim pravcima (pa čak i u “čelo”), koji oštro manevrišu ili lete brzo na bilo kojoj visini. AIM-9L je u suštini verzija H sa novim senzorom, upaljačem i rashladnim sistemom. Za sensor je odabran InSb koji radi na talasnoj dužini od 4 mikrona i manje je podložan smetnjama sa fona zemlje, a u kombinaciji sa Argonom daje veću osetljivost. On je i zaslužan za sverakursnost , jer prati duže IC talase, a odbacuje kratke. Motor je usavršen, a takođe i kanari dobijaju poboljšan oblik dvostruke delte. Po prvi put dobija blizinski laserski upaljač i novu prefragmentisanu b/g ubojnog radijusa 10m visoke efikasnosti sa prstenastim dejstvom.
Prizvodnja je počela 1978. i proizvedeno je 16.000 raketa u USA i Evropi, od toga samo za Japan 9.000. Cena rakete je bila 50-58.000$.
Korištena je u Foklandskom ratu i dolini Beka sa 80% uspešnosti i postavila standard : taktika borbe ispred manevarskih nadmudrivanja. Više nije bilo važno doći u rep protivnika, raketa se mogla ispucati i u čelo.
AIM-9L GSN
AIM-9M je dalji razvoj rakete koji je postao operativan 1982. Poboljšane su manevarske karakteristike rakete, uveden dvobojni tragač i novi bezdimni motor je Mk36 Mod11.
AIM-9Q je razvijen po specufikaciji NAVY, dok je AIM-9S osiromašena verzija za izvoz.
AIM-9P je nastala “podmlađivanjem ” B/J raketa. Dobile su novi motor, poboljšan je blizinski upaljač i zamenjen blok elektronike. Od 1978. je rekonstruisano 21.000 raketa. P-1 dobija blizinski laserski upaljač; P-2 malodimni motor; P-3 usavršeniji motor, poboljšani upaljač, novu bojevu glavu otporniju na teške uslove eksploatacije; P-4 je obuhvatao sve mogućnosti nadgradnje; P-5 otpornost na protiv-mere.
Upoređenje P(plava) i J varjante.
Četvrta generacija:
AIM-9R je trebao da bude Product Improvement Program (PIP) za M varjantu. Program je uključivao zamenu postojećeg tragača FPA IIR tragačem WGA-19, koji je neosetljiv je na smetnje, potpuno eleminiše pozadinski šum čime se otvara mogućnost povećanja vidnog polja što je neophodno za praćenje ciljeva koji oštro manevrišu i uvodi mogućnost nišanjenja ciljeva koji se nalaze van nišanske linije. Zbog visoke procenjene cene konverzije, program najpre napušta USAF, a nakon toga i NAVY zbog čega se 1992. i obustavlja.
Nakon ispitivanja R-73 iz arsenala bivšeg DDR-a, Amerikanci su shvatili da sverakursna raketa više nije sposobna da se nosi sa sverakursnom raketom koja se ispaljuje pomoću nišanskog sistema na kacigi pilota. Od 50 simuliranih borbi protiv pozajmljenih MiG-29 dobili su samo jednu. Tada su shvatili da su u zaostatku punih 18 godina u odnosu na rivala, te su velikom brzinom krenuli u razvoj rakete koja bi sublimirala sve dostignute tehnologije sa postojeće rakete AIM-9M i otkazanih projekata. To dovodi do razvoja najnovije radikalno poboljšane varjante X koja uz FPA IIR sensor unosi nova poboljšanja: fiksne kanare, upravljačke površine(kormila) oko mlaznice motora i TVC(thrust vector contol) ili vektorisani potisak. Umesto rolerona koji su nekako postali zaštitni znak Sidewinder-a, prvi put je uveden INS, a raketa je rasponom stabilizatora od početka prilagođena smeštaju u trupu aviona najnovije generacije.
Od početka razvoja pa do danas, raketa je prolazila stalni proces usavršavanja i pri tome sačuvala svoj karakteristični izgled (izuzev X varjante) i gabarite. To samo dokazuje da nema zastarelog oružja, već samo inertnosti u njegovom poboljšanju i stalnoj nadogradnji.
Dimenzije varjanti
...i njihove vizuelne razlike
Dopuna: 02 Okt 2009 8:19
Dr McClean tvorac rakete
|
