offline
- Lieutenant
- Super građanin
- Pridružio: 29 Maj 2009
- Poruke: 1097
- Gde živiš: Beograd
|
Niko tog prolecnog jutra 25. aprila 1986. godine u Pripyat-u, malom gradu na oko 110km od Kijeva (Ukrajna), nije ni slutio da će se tog dana tu, pored njih odigrati događaj koji će ljudksa vrsta dugo pamtiti i koga će se sa strahom sećati.
U gradu zivelo oko 50.000 ljudi, bio je to lep i moderan grad, a samo desetak kilometara odatle nalazla se mocna nuklearna elektrana sa 4 reaktora. Gradnja elektrane počeka je 1970. godine, a sa njom počeo je da nastaje i grad. Prvi rekator pušten je u pogon 1977, sledeći 1978, zatim 1981, a poslednji getvrti rekator 1983. godine. Svaki rekator proizvodio je 1 GW električne energije (3.2GW termalne energije), a sva četiri zajedno obezbeđivala su 10% ukupnih potreba Ukrajne u to vreme.
Bio je to dan kao i svaki drugi, petak, kraj radne nedelje i vreme velikih priprema za predstieći praznik – 1. maj. Mnogi stanovnici grada bili su zapošljeni u nuklearnoj elektrani, elektrana je stvorila grad, omogućavala mu je da živi, ali niko nije ni slutio da će ona biti fatalna za grad i njegove stanovnike.
Radni dan u elektrani počeo je uobičajeno i sve se odvijalo prema planu. Prema planu reaktor br. 4 trebao je da se ugasi zbog redovnog održavanja. Tokom gašenja planirano je da se obave i dodatni testovi na sistemu za hlađenje, koji bi povećali sigurnost. Pumpe koje ubacuju vodu koja hladi reaktor, i na taj način kontroliše brzinu reakcije i temperaturu, rade na struju. U slučaju nestanka glavnog napajanja pumpi postojalo je i rezervno napajanje (dva agregata), ali ovo pomoćno napajanje nije se uključivalo trenutno već je bilo potrebno neko vreme za njihovo automatsko paljenje. Cilj testa bio je da proveri koliko dugo, nakon prekida glavnog napajanja pumpi, će dotok vode u reaktor biti dovoljan da omogući normalan rad reaktora.
Prema prvom planu gašenje reaktora trebalo je da se obavi tokom dana ali je, zbog velikih potreba za električnom energijom, odložen za noćnu smenu, kada je opterećenje mreže daleko manje. Da bi se test izvršio u bezbednim uslovima snaga reaktora trebala je da se smanji sa 3.2GW na 700MW. Međutim zbog kašnjenja sa testom, odlaganja početka i/ili neiskustva mladih operatera noćne smene, snaga reaktora je smanjena suviše brzo i to na samo 30MW. Bez obzira na ovu grešku, operateri odlučuju da nastave sa testom, izvlače upravljačke šipke, i podižu snagu reaktora na 200MW. Posle izvesnih problema sa stabilnošću reaktora u 26. aprila u 1h 23min 4sec istrumenti u kontrolnoj sali pokazuju da je sve u redu i operatori počinju planirani test. Na žalost, stanje reaktora nije onakvo kakvo prikazuju instrumenti. Prema planu, operatori isključuju pumpe. Konstrukcija reaktora i već postojeća nestabilnost u radu dovode do naglog zagrevanja. Videvši šta se dešava, u 1h 23min 40 sec operator pritiska dugme za slučaj opasnosti, koje spusta sve upravljačke šipke i gasi reaktor. Na žalost, kasno je. Za spuštanje upravljačkih šipki potrebno je oko 18-20 sekundi, a toliko vremena nema. Za samo sedam sekundi snaga reaktora raste na 30GW, deset puta više od normalne vrednosti. Ogromna temperatura dovodi do deformacije i topljenja upravljačkih šipki i blokira dalje spuštanje šipki. Temperatura rekatora nastavlja munjevito da raste, i u deliću sekunde reaktor eksplodira, a ubrzo nakon prve dolazi do još jedne eksplozije. Ove dve eksplozije izbacuju ogromnu količinu readioaktivih elemenata u atmosferu. Bio je ovo početak prve i najveće havarije jedne nuklearne elektrane na planeti.
Otrovan, gust dim, smrtonosni fisioni produkti i delovi reaktora leteli su do visine od par kilometara, a vetar je ovaj oblak smrti nosio dalje na sever, najviše prema Belorusiji, ali ubrzo će cela Evropa osetiti posledice.
Nakon eksplozije vatra se brzo širila, a prvi koji su krenuli u borbu protiv ove katastrofe bilo je 250 vatrogasaca. Niko od njih nije znao šta ih čeka, niti im je neko rekao, mislili su da je reč o običnom požaru, sličnom desetinama koje su pre toga uspešno pobedili. Ali ovog puta, njihov ljuti neprijatelj – vatra, imala je opasnog saveznika. Taj saveznik nije se mogao dodirnuti, nije se mogao videti, omirisati ali bio je tu i polako je počinjao da pokazuje svoje prisustvo. Radiacija je bila ekstremno jaka, a oni bez ikakve zaštite, ali uprkos velikim naporima i žrtvama uspeli su da do 5 sati ujutru ugase većinu požara. Na žalost, za sve njih ovo je bila fatalna noć, neki su tada izgubili živote a drugi su ostali da žive sa vrlo teškim posledicama radiacione bolesti.
Samo jezgro reaktora gorelo je još narednih 9 dana i nastavljalo je da emituje smrtonosno zračenje u atmosferu. Da bi to sprečili vlada SSSR-a poslala je ogroman broj vojnika, poznatih kao “likvidatori” da pokupe sav otpad oko rektora, vrate ga nazad i zatrpaju reaktor. Isto kao i njihovi prethodnici vatrogasci, ni ovi vojnici nisu znali šta ih čeka nit su imali odgovarajuću zaštitnu opremu. Tokom gašenja požara u jezgru reaktora helikopteri su bacili 5000 tona različitih materijala za gašenje vatre, zaustavljanje nuklearnih reakcija i zaštitu od zračenja.
Više od 24h nakon eksplozije naređena je evakuacija grada. Za samo dva i po sata svi stanovnici grada su evakuisani, ljudi su odlazili iz svojih domova ali nisu znali da se više nikada ne mogu vratiti nazad. Grad je ostao “zamrznut” u vremenu tog 27. aprila 1986. godine.
Ceo događaj bio je obavijen velom tajni, u SSSR-u a naročito van granica države. SSSR je dugo događaj čuvao u tajnosti. Tek kada su radioaktivni oblaci detektovani u jednoj nuklearnoj centrali u Švetskoj i velikog međunarodnog pritiska blokada informacija je morala da popusti. Radioaktivni oblak, nošen severnim vetrom, kretao se preko Skandinavije, Holandije, Belgije pa sve do Velike Britanije. Kasnije se proširio i na ostale evropske zemlje, i na kraju napustio je granice Evrope. Povećana radioaktivnost detektovana je i u Sevenoj Americi i Japanu. Ukratko – ne postoji država na severnoj hemisferi koja nije osetila posledice havarije u Černobiljske elektrane.
Ljudkse žrtve je nemoguće tačno proceniti. Podaci se kreću od par stotina (zvaničan stav SSSR-a) pa do više od 400.000, pa i milion ljudi koji imaju trajne posledice izlaganja prekomernom zračenju. Najvećem zračenju bilo je izloženo oko 400 radnika i vatrogasaca koji su se tog jutra borili sa upaljenim reaktorom, njih 30 umrlo je istog dana (28 od posledica radioaktivnosti), a 134 ljudi je umrlo kasnije od posledica radioaktivnosti. Svi ljudi, njih 116.000, koji žive u krugu od 30km od mesta nesreće je evakuisano. U periodu 1990 – 1995 preseljeno je još 210.000 ljudi koji su živeli u toj oblasti. Svi oni bili su izloženi prekomernoj dozi zračenja. Oko 226.000 ljudi radilo je na dekontaminaciji oblasti najuže oblasti oko reaktora (do 30km daljine) u periodu od 1986-1987 godine. Još oko 400.000 ljudi je kasnije boravilo u toj oblasti i bilo izloženo velikim dozama zračenja. Ukupan broj ljudi sa posledicama nikada neće biti poznat, a ljudi se masovno neće vraćati u ovu oblast sigurno još 300 godina, a po nekim procenama ljudi tamo ne mogu da žive narednih devet vekova.
20 godina kasnije
Za samo par meseci nakon nesreće sagrađen je “sarkofag” od betona, olova i čelika oko celog reaktora. Ovaj štit bio je relativno dobra zaštita od zračenja, ali to nije trajno rešenje. U planu je gradnja još jednog, novog i mnogo sigurnijeg “sarkofaga” koji bi bio trajno rešenje problema zračenja iz ovog reaktora. Preostala tri reaktora nastavila su da rade nakon nesreće ali su iz bezbenosnih razloga zatvoreni 2000. godine. Nakon ove katastrofe svi reaktori ovog tipa pretrpeli su velike tehničke izmene da bi se sprečila mogućnost slične katastrofe. Danas je u funkciji još 13 ovakvih reaktora (11 u Rusiji i 2 u Litvaniji).
Pravi uzrok nesreće ostaće nepoznat. Da li je u pitanju greška operatera, greška u konstrukciji, oba ili nešto treće verovatno se neće nikada tačno znati. Vlada SSSR-a smatrala je da najveći deo krivice snose glavni operateri rekatora, koji tada nisu ni bili u kontrolnoj sali već su spavali u svojim domovima i koji su ostavili svoje mlade kolege da sprovedu test reaktora (koji je po pravilu trebao da se obavi tokom dana, kada je kompletan tim operatera na poslu). Međunarodna komisija smatrala je da je glavni uzrok nesreće loša konstrukcija ovog tipa reaktora.
Ko je u pravu, verovatno i nije toliko važno. Jedino je sigurno da je najveći krivac za stradanje ogromnog broja ljudi neznanje, prikrivanje i neobaveštavanje ljudi o tome šta se dogodilo.
|
jos gore od njega ?
