offline
- Pridružio: 26 Apr 2014
- Poruke: 2141
|
ЗАШТО ЈЕ ВОЈСКА СРБИЈЕ ПОНОВО МЕТА НАПАДА НАТО ЛОБИСТА
четвртак, 28 јануар 2016 12:11
ЉУБАН КАРАН
Citat:Данас на српској медијској сцени фигуришу два типа аналитичара и критичара Војске Србије, они који је критикују са искреном жељом да буде што јача и ефикаснија и они који је критикују јер за њих никад неће бити довољно слаба. Први критикују опрезно и у рукавицама, јер не желе ни несвесно да јој нанесу штету, а други јој траже мек трбух и ударају из све снаге како би је потпуно оборили. Наравно да ови други то раде за туђе интересе.
+ ТекстТренд слабљења Војске је заустављен, тако да су злонамерни у паници, јер након посете Рогозина њено јачање неће моћи да зауставе
Од петооктобарских промена Запад је у свом настојању да ослаби Војску Србије имао сараднике на том послу у државном врху и Министарству одбране, све до победе СНС на изборима. Тада је сарадња такве врсте прекинута, али је велика штета већ учињена уништавањем ефикасног оружја и разним реорганизацијама и преформацијама које су биле ништа друго него драстично смањење ВС. Актуелна влада је зауставила тренд слабљења војске, а сада је решена да је ојача. Зато је Запад принуђен да тражи нове начине и методе подривања и слабљења ВС, где су им основни ослонац НАТО лоби и други утицајни центри у Србији под њиховом контолом – финансијском или неком другом. Захтевају интензивирање њиховог деловања.
Данас на српској медијској сцени фигуришу два типа аналитичара и критичара Војске Србије, они који је критикују са искреном жељом да буде што јача и ефикаснија и они који је критикују јер за њих никад неће бити довољно слаба. Први критикују опрезно и у рукавицама, јер не желе ни несвесно да јој нанесу штету, а други јој траже мек трбух и ударају из све снаге како би је потпуно оборили. Наравно да ови други то раде за туђе интересе.
Познато је да нема подесније особе за прљави посао подривања сопствене војске од генерала који је из ње потекао. Генералски чин му даје право и могућност да анализира, предлаже и саветује. Да упозорава на тешке и погубне последице ако се његова не послуша. Јер шта њему као генералу може да фали и шта му треба? Ништа. Тако испада да је једини његов мотив иступања у јавности брига за народ и државу који су му дали и чин и статус. Најдужи стаж и озбиљна задужења у пропагирању НАТО и подривању ВС свакако има генерал у пензији Благоје Граховац. Он се одавно потпуно уклопио у широко деловање НАТО у Србији и њеном окружењу и један је од најпоузданијих и најупорнијих НАТО лобиста. У томе има велику праксу. Како се сам хвали и чиме се поноси, он је, као некадашњи саветник црногорског руководства, први идеолог по више кључних и стратегијских питања: раздруживања Црне Горе и Србије, удаљавања Црне Горе од Русије и уласка у НАТО, и политичког приближавања Црне Горе и Хрватске.
Дали је генерал Граховац саветовао руководство Црне Горе по сопственом убеђењу или по нечијем налогу, може се само наслутити, али то сад више и није важно. Важна је чињеница да је променио локацију деловања. Сада му је посао (или задужење) да преусмери Србе у истом правцу у коме је усмерио Црногорце. Додуше, актуелном руководству Србије он као такав не може ни да се примакне, а камоли да их саветује, али су му зато медији потпуно отворени. Нема никакав проблем да допре до медија који му радо уступају простор, да ли зато што стварно уважавају његове ставове, или је опет нечији налог у питању.
ГРАХОВАЦ И УЛОГА ВОЈСКЕ
Тако, у свом кратком интервјуу који је дао новинару Марку Р. Петровићу и листу Блиц (13. јануара 2016), у скалду са својим старим манирима, не само да износи несувисле закључке и предлоге у вези са организацијом и употребом Војске Србије него отворено понижава и вређа њене највише и најугледније команданте. Покушава да изазове раздор у војсци тако што за неке генерале каже да имају „рурално-капларску свест“, а друге представља као изузетне и репрезентативне. Наравно да активни генерали нису глупи да би насели на овакве перфидне покушаје слабљања војске од једног генерала који је то постао грешком и који рата и правог војничког заната није ни видео.
Не треба бити војни стручњак да би се схватиле генералове подле намере у погледу слабљења одбрамбене моћи Србије. Он каже:
„Војска Србије је пројектована за рат, што је погрешно јер она рат неће водити. Она се суочава са другим изазовима као што су организовани криминал и корупција, тероризам, природне несреће“.
Као бивши официр (који је, успут речено, својевремено и радио са Граховцем у команди РВ и ПВО у Земуну), питам се да ли је могуће да овако нешто каже неко је завршио војне школе. Када би стварно, недајбоже, послушали Граховца, Војска Србије би била једина војска на свету која се не припрема за ратне ситуације.
Наравно да наша војска треба да се припрема и увежбава за помоћ становништву у случају елементарних непогода и катастрофа. Она то и ради, и најбоље се показала у катастрофалним поплавама у Обреновцу и другим регионима Србије. Треба да предузме све и да се заштити од тероризма. Али да војска решава организовани криминал и корупцију? Очито да је Граховац побркао лончиће са надлежностима МУП, тужилаштва и ватрогасне бригаде.
Наравно да Граховац све то добро зна. Зашто онда говори оно у шта вероватно ни сам не верује? Његове намере се виде из следеће изјаве:
„Из концепцијског промашаја следи и финансијски и бројчано неодржив модел војске. Војска Србије не би требало да има више од 8.500 до 10.000 војника, чији би социјални статус био на одговарајућем нивоу“.
Генерал нам поручује да би требало, док нам неке суседне земље прете оружјем и док се интензивно наоружавају, да и бројчано смањимо Војску Србије. Зато што би се тако повећао стандард војницима и официрима.
По ко зна по који пут генерал Граховац прави драстичне грешке у закључивању само зато што полази од себе. Он мисли да су конфор и стандард војника и официра најважнији, а одбрану Србије и не помиње. Очито, потпуно је изгубио слику о правим официрима и војницима, који несумњиво данас чине већину у ВС. Не схвата да су то високосвесни и патриотски настројени људи, који су добровољно одабрали тако частан позив. Да они никада не би дали приоритет свом повећању плате на штету одбрамбеног система Србије. Он мисли да – ако је он одбио да иде у рат и брани своју кућу, ако је пилот који нема ниједан борбени лет, ако је војничку каријеру изградио по кабинетима и банкетима – да су сви официри такви.
Није генерал видео уживо шта је жртвовање и посвећеност свом народу и својој земљи па може тако да прича. Данашње и будуће генерације официра од генерала Граховца могу да науче само једну ствар – како официр не треба да се понаша и какав не треба да буде. Све остало што Граховац каже или уради требало би ветар да однесе. Јер и сада, док пише књиге, даје интервјуе и изјаве као део система НАТО пропаганде, вероватно размишља о некаквој својој будућој каријери и о томе шта ће да буде ако се НАТО стварно усели у Србију. Они који га познају одмах ће вам рећи да су га кроз живот водили само препотентност, конформизам и каријеризам.
ОФАНЗИВА НА СПРЕЧАВАЊУ МОДЕРНИЗАЦИЈЕ ВС
НАТО лобисти и други центри који су очито формирани и финансијски подржани само да би ослабили одбрамбени систем Србије, како се јасно види, имају два правца пропагандног деловања. Први је да се Србија успава, да се убеди како јој не прети никаква опасност, како је паметније да новац троши на друге ствари, а не на оружје. Како јој садашња војска потпуно одговара и примерена је њеним потребама, па је чак треба и смањити. Други правац пропаганде је да објасни „реално стање“ и убеди српски народ да је било какав отпор немогућ и бесмислен. Да смо у окружењу НАТО и да би свако супростављање било сулудо. Наравно, према њима, само улазак у НАТО нам пружа потпуну сигурност, мир и спокој.
Њихова дрскост у наступу често нема граница. Добар пример је Јелена Милић, директорка Центра за евроатлантске студије, посебно њен наступ у ТВ емисији на РТС Да можда не Оливере Ковачевић (21. јануара 2016). Она је у ударном термину објаснила српској нацији да је затегнутост и неспоразуме са Хрватском по питању наоружавања изазвао премијер Вучић, јер није размео потезе Хрватске а није нашао за сходно да се информише. Да Хрватска има право да се наоружава за сопствене потребе, али и обавезу да се наоружава за потребе НАТО. Да српско руководство непотребно диже тензије јер нису у питању балистичке ракете, што се види по томе што су мање тежине и немају бојеву главу (ове глупости и не треба образлагати), и сл. Да не значи, ако Хрватска и купује балистичке ракете, да ће оне аутоматски бити употребљене против Србије итд. Јелена Милић као директор Центра за евроатлантске студије потпуно разуме и одобрава наоружавање Хрватске, али то право не даје Србији, јер Србија није чланица НАТО, па нема шира војна задужења која намеће алијанса. Према њој, Србија би имала право да се наоружа само као чланица НАТО.
Права је срећа да је у емисију позван и наш најбољи војни коментатор и познавалац наоружања и војних односа Мирослав Лазански. Он је уз доста напора смирио реторику Милићеве и њене ставове помножио са нулом. Планирано испирање мозга српског народа у овој емисији је, захваљујући Лазанском, пропало, али то ништа не значи. Вероватно директорка Центра за евроатлантске студије и слични центри већ планирају будуће медијске наступе, јер су им медији широко отворени. Наравно да ће Лазанског убудуће заобилазити у широком кругу и да ће тражити подесније саговорнике.
ЗАШТО СЕ ХРВАТСКА НАОРУЖАВА
Они који интензивно раде на подривању и разградњи Војске Србије увек имају дежурне аргументе зашто је оправдано да се наше комшије наоружавају, а наша војска нема такве разлоге. Тако се недавно у НИНу појавила информација „од поузданог извора из Министарства одбране Хрватске“ да наоружавање Хрватске нема везе са Србијом, него да су у питању Република Српска и Милорад Додик? Па чак и да је тако, а није, шта то значи? Да се нас Република Српска не тиче? Код процене да ли је овај „поуздани“ податак тачан, требало би имати у виду познате главне циљеве усташког покрета, од којих је један излазак Хрватске на границе бивше НДХ, што значи својатање комплетне БиХ и дела Србије. Наравно да у садашњим условима, где је руководство Хрватске прожето окорелим усташама, то не би било чудно.
Услед сталног понављања те лажи, Хрвати су убеђени да их је Србија напала и да је агресор, што, наравно, није тачно јер је у Хрватској био грађански рат. Та лаж је опасна јер у многим Хрватима букти жеља за осветом. Србија није била агресор, али Хрватска јесте била према Србији, и то је опет најбоље објаснио Лазански. Свака земља која је уступила свој ваздушни простор авионима НАТО приликом бомбардовања Србије је аутоматски постала агресор, па тако и Хрватска.
Доскоро се чинило да су нови ратни походи немогући и нереални. Да су део којекаквих теорија завере. Није тако. Ових дана Загребом марширају профашистичке фаланге, спремне на све, које једва чекају команду својих часника јер их је неко обмануо да су много јаки и имају много јаку подршку. Хрватска не даје ни пет пара на молбе и предлоге нашег премијера да се наоружавање заустави. Да подсетим, премијер Вучић им је поручио да одбаце поруџбине офанзивног оружја и да Србија тада неће набављати ни дефанзивно. Хрвати су одговорили тако што не само да се нису одрекли балистичких ракета него су започели преговоре о набавци борбених авиона из Шведске.
Поново превише бринемо о томе да ли ће Запад стварно препознати наше мирољубиве намере. Заборављамо да они дешавања у Србији боље знају од нас самих. Само је питање да ли хоће то да виде или ће поново пројектовати неку своју „истину“ о српским намерама, а ту ми не можемо ништа учинити. То не зависи од нас, него да ли ће у будућој партији шаха прогласити Србе за добре или лоше момке. Грешимо што набављамо само дефанзивно оружје како би неком доказивали да имамо мирољубиве намере, зато што се одбрана организује и нападним дејствима и што је комбинација дефанзивног и офанзивног увек јачи фактор одвраћања.
Помоћник министра одбране Србије на телевизији каже да су некакве супозиције типа – шта ако нас нападне Хрватска, шта ако нас нападне Мађарска, Бугарска, НАТО и сл. – одбачене и да се то више не ради и не увежбава на тај начин. Да се сада користе софтверске методе симулације имагинарних противника и да се према њима планира и уиграва одбрана Србије. Можда сам мало застарео као официр, али ја више имам поверења у досадшњи начин рада и супозиције када је реалан потенцијални агресор онај коме се у вежбама супростављамо. Зато што је то најближе реалној ситуацији која нас може снаћи, уједно учимо чиме располаже и тако тражимо најбоље моделе одбране.
АРГУМЕНТИ НАТО ЛОБИСТА
На Западу нису задовољни темпом којим НАТО лоби успева да окреће српску јавност у правцу ове војне алијансе. Очекивали су, по основу ангажованих снага и уложених средстава, да ће све то ићи далеко брже. Чини се да од посете Димитрија Рогозина има прилично нервозе по том питању и траже се начини да се ствар убрза, па нека и кошта. Штавише, тренд у јавности Србије се окренуо у супротном смеру јер се број присталица уласка Србије у НАТО смањује, и то је прави узрок нервозе.
Аргументи и реторика НАТО лобиста код лабилнијих људи, конформиста и страшљиваца падају на плодно тле. Јер аргумент – шта ће нам оружје и војска када не можемо ратовати против НАТО пакта – звучи логично. Значи, ако не можеш да их победиш, придружи им се. Зашто? Да нас заштите од своје агресије и да нас искористе за своје агресивне планове према другима? Они који сматрају да је ово право решење не знају шта је слобода, суверенитет и интегритет, нити колико су важни за једну државу и нацију.
Тако долазимо у ситуацију да нам они који желе да ослабе Србију и њену војску својим деловањем производе колебљивце и дефетисте. Зна се да они на које лоби оствари утицај не прихватају НАТО искрено, него из страха и што мисле да је то мање зло од онога које нас може снаћи од тог истог војног савеза. Али за НАТО и није важно зашто их неко прихвата, из симпатије – одлично; из страха – још боље. Наравно да се то не сме дозволити, јер тако се губи поверење у заштиту од стране сопствене државе. Како год је држава дужна да обезбеди оружје за одбрану, тако је дужна да брине о моралу становништва. Нико нам не може диктирати нити забранити да стварамо мотив, атмосферу и опште услове за одбрану, јер то раде све друге земље. Да стварамо искрено уверење да је одбрана земље увек могућа и увек оправдана, без обзира на цену. Уосталом, томе нас учи наша историја и споменици тешке борбе за слободу на сваком кораку.
Агресији на неку земљу увек предстоји обавештајна припрема и широке тајне акције слабљења одбрамбеног система и морала противника. Утисак је да се управо овако нешто дешава у Србији. Према томе се може закључити да се нека врста агресије према Србији може очекивати, али она не мора бити оружана. Ни ту нема ништа чудно са становишта војне науке, јер увек је већи успех победити противника без класичног војног окршаја. За мене, као и за велику већину грађана Србије, евентуални улазак Србије у НАТО биће потпуни пораз и у војном и у сваком другом погледу.
[Link mogu videti samo ulogovani korisnici]
|
